Кева је морала да се запосли, а ја у обданиште*. Не знам тачно ни где је прво радила, вероватно у шећерани за време кампање, што би обично почињало у јесен и трајало до у зиму. Плаћало се, изгледа, добро, ал' је било сезонско. Бака је радила у фабрици мрежа, што ће и радити до пензије. Једном ме одвела тамо па сам видео како плету те мреже, скоро све ручно, уз понеку помоћну алатку, није ту било много машинерије. Ал' се звало фабрика.
Забавиште је ваљда било обавезно, ал' ме нису уписали ту него у обданиште, у истој згради само друга група, тако да бих могао да останем са том групом кад кренем у школу. Што је у неку руку било добро, ал' је касније имало својих срања.
Зграда је стара аустроугарска вила, уз ону улицу поплочану жутом циглом од капије шећеране до старог београдског пута, наспрам парка. Унутра је одисало луксузом - оно нешто степеника око улаза је било од белог мермера, као и оградица уз те степенице, паркет практично свуда (осим кухиње и трпезарије, где је био углачани ситан камен, и вецеа где су биле плочице). Било је и неких просторија у поткровљу, где сам ретко био, можда два-три пута док сам учио хармонику да свирам.
Био је још један део, у суседној авлији, где су биле јаслице. Тамо сам ушао можда једном, видео гомилу бебаца на некаквим високим креветима и ништа ми није било јасно.
Вецеи су се осећали на нешто али не на усрано или запишано, него на свежу уљану фарбу, заувек, то се никад осушило није. Ми смо, наравно, свуда морали да идемо у чарапама а на поду у вецеу би увек било нешто воде. Или смо можда имали оне црне патике са ђоном од неке бајаги антилоп коже, што је упијало као лудо.
Двориште је било велико, лепо, имало тобоган, некакву вртешку, клацкалице, љуљашку и мајмунку, што је углавном бивало исправно. Било је још једно такво игралиште, преко у парку, где би реквизити брзо страдали. Тај парк је дизан око 1950. и кева је учествовала у садњи дрвећа, била месна радна акција, а бригадир им је говорио како ће оне доводити своју децу овде, а девојке се смејале ко блесаве. После је испало да траје до праунучића барем. Парк је одржавао неки Влада паркар (тако га звали), ту и тамо би покосио, поткресао живу ограду уз стазе (те ограде више нема). Мајстори би поправили клупе и реквизите на игралишту, што не би дуго држало јер би увек наишле пијане будале да се на томе иживљавају, клацкалица би се поломила, из тобогана би фалила средина, клупама би фалило летава, свуд по жбуњу је било флаша, пикаваца, употребљених уложака и куртона. Обданиште је имало своју ограду па је реквизитаријум остајао читав.
Задња страна дворишта је излазила на индустријски колосек Комбината, што је већ било иза ограде. Једном је васпитачица донела магнетофон и покушала да сними рецитовање неке песме (пред микрофоном је био њен млађи син, старији је имао мало чудан глас, а ја сам сматрао да бих ја то боље прочитао, само да ме пустила), и снимак је упропаштен писком локомотиве у позадини. Одмах иза колосека је касније, седамдесетих, подигнут огроман силос за шећер, нешто око 30м у пречнику и до 20м висине, бар ми се тако чинило. Срушен је око 2018, давно након што је шећер престао да се ту производи. Новом власнику није требао, па у старо гвожђе. Током рушења је погинуо један радник.
Носили смо некакве кецеље, тј као јакна али без дугмића, навлачило се преко главе и имало увучену гуму на манжетама, око појаса и око врата. Нешто релативно танко, на ситне цветиће. Требало је да нам заштити одећу, јер ми смо се тамо и рвали и скакали и клизали по оном паркету. Није ми се свиђало да то носим, ал' кад већ носе сви, ајде. Било ме штогод срамота да идем у томе улицом (јер су ме одвели можда двапут у почетку, а онда сам даље ишао сам - један ћошак до парка, укосо кроз парк па још 50м, укупно три ћошка).
Касније, кад сам пошао у школу, прво бих отишао до обданишта, значи већ око седам, тамо бих доручковао, па онда у школу (исто три ћошка од куће али на супротну страну, дакле шест). Школа би се завршила у 11:30 или 12:20, шест ћошкова до обданишта, тамо бих ручао, па кући око 14 или 14:30, кад се већ коме завршавао посао. Кад сам довољно порастао да могу да откључам капију, добио сам кључ, па сам ишао кући у 14 и сам откључавао, па бих се нешто играо док неко не дође. Моји су углавном радили 6 - 14 или 7 - 15, па онда око пола сата док стигну кући. Нешто касније је радна недеља скраћена са 48 на 40 сати, што је још увек значило да се ради и суботом (осим сваке четврте или тако нешто) али по 7 сати дневно. Онда су прешли на 5х8 сати а да се не ради суботом, што није важило за школе, ишао сам и суботом у школу до матуре.
Клопа ме разочарала. Кева и бака су кувале боље. Неколико ствари је било дефинитивно горе него што сам навикао, например сутлијаш је био безукусан. Касније, много касније, сам скапирао да га нису ни кували у млеку него би растворили млека у праху, и то можда трипут мање него што пише. Тек у војсци сам заволео сутлијаш, кад га је скувао један Македонац - а тај је шест пута додавао млека док се крчкало. Следећа лоша ствар је био спанаћ, скоро црн и без зачина, бљутаво. Најгоре је било вариво од шаргарепе, дебеле и маторе, и то од саме шаргарепе, ништа друго. Неколико пута сам за казну остајао док не поједем све, што наравно нисам могао, ствар је била напросто одвратна. Добрих педесет година касније, кувана шаргарепа је улазила у моја уста само у појединачним залогајима, између остале клопе. Сирову или стругану сам могао да једем било кад, али крупније комаде куване сам заобилазио. Да не проради рефлекс.
После ручка су нас терали да спавамо. Изнели би неке монтажне, пољске кревете, шаторско платно на алуминијумском оквиру, и дали би нам само чаршаве да се покријемо. Јастука није било. Оно, кад си дете, можеш да спаваш и тако, ал' мени није ишло. Ваљда од треће године сам био престао да спавам преко дана, и није било шансе да заспим. Врпољио бих се и углавном сметао, па сам једном замало добио батине од неке бабе из кухиње која је дошла да нас метне да спавамо - но, смернице нису дозвољавале батине, само ме мало згурала у кревет. Да не би испало горе, навикао сам да се притајим и као правим да спавам. Ваљда сам размишљао, а можда сам понекад и заспао, мада се тога баш и не сећам.
----
* ово је у ствари било годину раније, види 13-IV-1961.
17-X-2013 - 6-II-2026