август 1960.
Кад су ме васпитавали, то је било у виду наређења без објашњења. Није ми било јасно зашто да сваком чики или тети кажем љубимруке, кад нисам видео никог да то ради - некако ми се гадило. Ајде нека и само треба да кажем и не треба и да урадим ал... није ишло у главу. Дал' сам то урадио једном ил двапут, осетио да ми не лежи, и нисам хтео више.
Учили су ме и да не кажем "хоћу" него "молим", опет без објашњења. То тако одједном, дотле је и "хоћу" било добро, сад одједном мора "молим". Бака није хтела да ми да воде док не кажем "молим воде", тек тако. Ваљда сам и питао зашто, само каже "мораш да кажеш".
А поподне врело. Јесте кућа стара, од набоја, зидови дебели, прозори застрти, ал' уђе врелина, ја жедан. Воду смо доносили са артешког (казало се "артерског", једначење по сличности) бунара иза куће, ту смо имали среће - остали су носили по две канте на обрамици, но ни то не нарочито далеко, већ два ћошка даље, код дућана, је био следећи бунар. Канте са водом су стајале у шпајзу, на онижој полици (још је читава, ево 2023., стоји у гаражи у старој кући), таман толико високој да ми је ивица канте била у висини очију кад се пропнем на прсте. Пошто бака није попуштала, инати се она инатим се ја, схватим да не морам да је чекам и кажем "зајтим сам!". Узмем оно лонче од пола литре, зајтим воде и сит се напијем.
Ово се препричавало годинама, ал' га се јасно сећам са све осветљењем, и како су канте биле чисто беле (неки су имали и шарене и плаве) висине тачно мени до очију кад се пропнем, лонче плаво са нешто светлијим ободом и обијеним емајлом на једном месту на дну.
Полица је била исте шмрљаво беле боје као и све остало у шпајзу, што сам дуго мислио да тако мора и да права бела боја ни не може да се направи. Испоставило се да није тако - него је било до мајстора фарбара, који су мислили да је тако лепше, чисто бела је за болницу, за кућу мооора да се кане мало црне, што су ми и показали како и колико иде. То су радили увек, без питања, рачунајући да муштерија ни не мора да зна тајне заната. То су моји били платили неком да офарба, и то је био већ почетак седамдесетих. Никад више - следеће фарбање смо извели сами, а кад је дошао ред на мене да то радим, нема проблема: никад нисам платио неком да држи четку (добро, не баш никад, до 2023. а онда ме већ мрзело).
Таквих летњих поподнева сви би ударили у поподневну дремку. Све троје су радили, враћали се с посла око 14:20 (ћале и бака бицикловима, ћале је имао и специјалну шналу од нерђајућег челика да притегне ногавицу да му не уђе у ланац, то се много носило тада јер ланцобран још није био нормална ствар на бициклу; кева би ишла бусом). Ручак би био готов око 15, и онда би пар сати најгоре жеге провели иза дебелих зидова (спољашњи око 70цм, унутрашњи 50-60), са навученим завесама (до 1963, а онда густе зелене ролетне до 2008 отприлике, после пластичне ролетне споља). Док смо имали бунар у авлији, са кантом и сантрачем, купили би повелику лубеницу и две-три диње, продавали сељаци бостан са кола пролазећи улицама. Испочетка су можда и имали класична запрежна кола, тога се баш не сећам, већ су сви били прешли на шпедитере, што је то исто са нешто јачом конструкцијом, дашчаним страницама и подом, и гуменим точковима, често и са опругама. Лубеница би ишла у канту с ладном водом, па би се та канта спустила у бунар а сви би отишли да прилегну. Вадила би се касније, око 18, кад жега већ мало попусти а лубеница се охлади.
Кева ме водила у шетње, често са другарицом - по фоткама, згодна баш, обучена исто у такве летње хаљине, припијене горе а богате доле. Делује ми као утицај Холивуда тадашњег, Дорис Деј је била популарна, и Сарита Монтијел, „Продавачицу љубичица“ смо чули у доста извођења, углавном домаћих. Ово је пред последњом вилом у низу од шећеране низ керамит (жута цигла). По штанглама за скеле прислоњеним на тераси, рекао бих да се вила управо уређивала да се у њу смести Институт (наука и технологија за комбинат).
Упркос богатим и бајним хаљинама, имају исте ципеле. Било је доста ствари где није било неког избора, важно је да најзад има. Хаљине је могла да направи било која кројачица из краја (кевина је била баш преко пута од ове виле, у новоградњи), али ципеле су морале да буду фабричке. Туце обућара по граду је било презаузето крпљењем ђонова и ударањем блокеја (парченце лима које би се закуцавало у предњи и задњи крај ђона, да се не офуца тако брзо), нису ни имали нешто материјала ни времена да праве ципеле, и то мало што би направили би било прилично скупо.
Има гомила снимака са овом девојком, и из градског парка, под газебом или уз водоскок, на оној скели, ова на Малом мосту.
Питао сам се често (не стално, само сваки пут!) чему тај кавез окачен под ограду. Можда је то помична скела кад се поправља нешто под мостом - туда иде неколико цеви, шта ако процури - али га никад нисам видео да се користи. Десетак година касније је и нестао, те никад нисам сазнао чему је служио.
Ограда на ближој обали је таква од, ваљда, почетка века. Увек тако искривљена и нагнута, никад није поправљана, ал' се није даље ни кварила, док на крају није била замењена, кад ли то... можда деведесетих или касније. Исти такав је био гелендер уз степенице за Велики мост.
Четири прозора под мостом припадају старој згради библиотеке.
Из тог времена сам запамтио доста детаља од Прлеског. Сточићи минималне површине, на које су могле да стану таман три ћасе са сладоледом - никад није било четворо за столом јер је радња узана па су сви столови уза зид. Столови су били од неког тврдог, тамног лакираног дрвета, какво сам виђао и на гелендерима и на огради балкона у биоскопу. Плоча на столу је била од неког као мермера, боје слоноваче али мало прошараног, што ми је било необично, како то сто а није од дрвета. Столице су биле оне старе аустроугарске од куваног кривљеног дрвета, имали смо и ми таквих. У ствари, тих је столица било свуда, мислим да су чак и седишта у биоскопу била таква у једном делу партера. И столице у кафанама. Штавише, слабо се и сећам да је било неких других столица осим тих, и хокли. [и данас имамо једну такву на башти, истина седиште је пропало]
Сладолед је стизао у стакленим ћасама, са неким чудним кашичицама, слабо закривљеним, више су личиле на лопатице, ваљда то тако треба за сладолед. Од пића, била је лимунада или боза. Боза ми се свидела, то тако некако рези. [после 2019 сам код Прлеског, сад већ трећег власника, тражио бозу неколико пута; испрва је било да нема, не постоји више та врста кукуруза; после је било али, хм, није то та боја, треба то да ферментише још; последњи пут је било замало али са доста кукурузних мириса, какве сам осетио у дворишту скробаре, из одводних канала за отпадну воду, више нисам покушавао]
Спомиње се: бостан, комбинат, новоградња, Прлески, скробара, шећерана, на енглеском
11-VIII-2019 - 6-II-2026