Штампач Фуџицу ДЛ 2400/3400, теглећа марва 1989.-1993. а понегде и дуже. Скоро све муштерије ДБА су их имале, и тек средином деведесетих су ОКИјеви почели да их замењују, јер су могли да терају кроз петоструки самокопирајући папир (тј вирман) и били издржљивији.
ДБА је једном увезао тридесетак таквих, али рађених за америчко тржиште, значи изнутра 110 волти, на каблу је адаптер. Проблем је што је Клаанца имала већ два али европска, за 220 волти, а требао им је и четврти, па би често зајмили међу собом. За невољу, исти такав кабл иде у стоне калкулаторе и другу опрему, па би га често однели без кабла, пасује онај. Тако је шест пута ишао на оправку, јер је седам пута спржен. Разлика у бројању потиче од тога што га је и у сервису неко пробао без адаптера.
Коначно је сређен кад је Кечиги пукао филм, те је одсекао утикач и залемио кабл директно унутра.
Постојао је и модел 3850, који је био практично штампарија, могао је да штампа и по 500 знакова у секунди, и био тежак скоро десет кила, чега смо продали ваљда један или два комада. Један је чекао десет дана да буде испоручен јер су нас замолили из млекаре да им одштампамо картицу јогурта... која је имала стотине хиљада ставки, сто самоуслуга је сваког дана добијало јогурт, а ту су онда и испоруке за фабричке мензе и разне ждераонице. То су били стогови папира, ваљда шест кутија смо потрошили, а то што у спецификацији каже да је гласан 49 децибела, то мачку о реп, у затвореном простору у нашој подземној стаклари је то деловало много гласније. Те картице су... онако, углавном непотребне, ко ће бре да гледа стотине хиљада редова, а и шта би тамо нашао. То неки шеф књиговодства само проверава да ли може да рачуна да подаци постоје, као да не може да извуче картицу као фајл на диску па да гледа до миле воље, чак да претражује по датуму или купцу. А и онај други идиот, в. фебруар 1988..
У Фабрику шешира сам дотле ишао двапут. Једном још 1971. кад смо снимали онај велики документарац, тај део сам баш ја снимао, и добро се сећам рушевне старе зграде, громуљица влажног влакна на све стране, испарења, ма чист неореализам. Други пут сам ишао 1980., сад већ у нову зграду, јер су моји текстилци тамо радили праксу па сам као разредни ишао да их обиђем.
Овог пута сам први пут ушао у торањ. Нова зграда је изграђена у квадрат око старе, а тај торањ је била нека двоспратница у средини, постављена помало дијагонално (лоше се сећам, није у квадрат, али јесте узана а двоспратна). Не сећам се с ким сам ишао, ваљда са Блажом, јер требало је тај велики штампач однети на други спрат. Јесте само десет кила, ал' то је нето штампач, требало је понети и пар кутија папира, а и кутија му је била повелика и незграпна, треба тај комад прецизне механике заштитити да преживи транспорт.
Поставили смо га на некакав сточић у сред главне собе горе, и онда је кренуо да дрнда. Да ли су имали да ураде плате или шта већ. Галаму смо очекивали, целу недељу смо је слушали, него што се тај сточић љуљао... глава штампача не би смела да је тешка, у вр главе 200 грама, али је ишла лево десно таквом брзином да је то баш тресло. Стекао сам утисак да се љуљао и цео торањ.
19-V-2021 - 17-III-2026