20-X-2019.
Прекјуче били до Спрингфилда, стандардна гужва. Девојке се добро забављале, навикавају се на тобоган. Весна била ту да помогне, али су ове две неповерљиве нешто, нема контакта.
Написао прву верзију api_posetu.prg, кад ми је синуло да Статбројач мора да има АПИ. Наравно да има, и испало је сасвим једноставно, џејсн што враћа је прост колико и оно хфеа што сам радио за Феривер, само што нисам морао ништа да постујем, све је у урлу. Покушао сам да украдем свој код, ал' нисам имао ништа од тога, то је остало на неком од нових сервера, нисам скинуо бекап за себе. Ал' ионако је сасвим просто, све сам урадио за један дан.
Поподне смо сели у комби и отишли до Трофеја, ресторана десетак километара јужно од града. Има дугу традицију и нове власнике (вероватно већ четврте после легендарног оснивача), који нису дорасли. Развучено лето их је ухватило на препад, већ су разјурили сезонско особље. За невољу смо стигли око 16:20, ни ручак ни вечера, а зезнули смо се и што смо наручили специјалитете куће, погодивши да ће већ имати спремљено. Али је све то стигло једва млако, скоро хладно, ни да је свратило успут до мирка, чак би и чорби добро дошло 10°C више. Ребарца што смо Нина и ја узели нису била лоша, ал' другде су много боља; помфрит је био хладан и млитав, нимало крцкав. Поврх свега, коленица (девојачко буткице) са сосом од рена, што је она узела, је била без соса. Најгори део је што сам још недељама слушао како гунђа, док се нису изређали слушаоци. Такође сам изнео цео случај на Бурунди, нема лоше рекламе.
Елем, ресторан са поприличном историјом, сада се зове "Трофеј" и налази се на 13км пре Зрењанина а са београдске стране, тамо где се скреће за Царску Бару. Сазидао га је крајем седамдесетих Живојин Мађарев и крстио га по свом надимку, "Жива Мађарица". Наравно да га у Београду нико није читао са банатским нагласком - Жива иде са дугоузлазним а не силазним, и мађарИца са краткосилазним, јер тако се овде изговарају мушки надимци на -ица (као Тодорица, Батаљица и сл).
Пре тога је имао кафану "Лала" на излазу из града ка Новом Саду, тадашњим путем, око 300м северније од садашњег. Био је најмио познатог архитекту Бербакова да му уради нешто савремено а да вуче на банатски стил, што је испало одлично. Свидело се и градским оцима те су наручили од истог архитекте да пројектује насеље Багљаш у истом стилу, оно да се уклопи у кафану. Онда је испало мало незгодно да ем постоји цело насеље у стилу кафане, ем је то практично најбоља кафана у граду, а кафана приватничка. Па убеде Живу те он прода кафану УП "Војводини", а ови од ње, не дирајући ништа од стила, направе место за практичну наставу угоститељске школе, тако да је тамо келнерај увек био по пе есу.
Радњу је преселио на београдски пут, кафану назвао по себи и... удри. Посета била одлична, нарочито с југа, јер ко ће објашњавати глуваћима танане разлике у нагласку. "А где је Мађарица?"... "Нешто затежу са радном дозволом, ко ће и' знати, отац и' њин".
После сам чуо да је г. Жива редовно водио црквени дечији хор на море о свом трошку. Тим је, веле, прао породичну биографију, пошто је цео град знао да је његова сестра Кека (надимак ал' не знам од чега, нико не зна) прва дама проституције у граду, да је код ње увек било девојака. Да ли легенда о зеленој флаши потиче од ње или од исто чувене Даре Пиндаре, не бих умео касти.
Сви поменути су досад засигурно побацали кашичице, а нови власници су поприлично проширили кафану. Ваљда је стара зграда сад само једно крило, али је здање тако разуђено да не успевам да видим шта је ту стари део. Ту је сад читав етно парк, са уобичајеним дрангулијама - колским точковима, бајаги ђермом, чак и омањим зоолошким вртом (зечеви, 1 ној, 1 лане, јарићи, кокошке, патке). Медведа више нема, стамањен је кад је пре неку годину убио хранитељку.
Атмосфера је била ОК прошли пут јер смо користили само дечије игралиште, био неки дечији рођендан па нисмо ни тражили сто. Данас решимо да и ручамо, и ту се зајебемо јер су близнакиње решиле да одремају баш у невреме, те смо се за столом нашли око 15:50, нисмо сви ни доручковали. Келнер је био океј али... сваки пут смо га још мало чекали, јер је радио око осам столова, где је сваки час неком требало нешто - јер јебига већином људи са децом. Ситном, која н'уму да кажу одмах шта би хтели да им стигне кроз десетак минута. Тако је донео воду и јеловник и по дефоу две чаше те питао колико још чаша, кажемо три... донесе две. ОК. Тражимо још помфри, каже "иде уз" и оде. У следећем пролазу "нисмо се разумели, посебно тањир помфрита за децу". Тај је стигао тек после главног јела, дакле деца гладна а морају да чекају да прво прође чорба. Није ни чорба била лоша (тј прво нам је донео једну вишка, коју нисмо наручили, па се захвалио што смо му решили забуну), али млака бре, а није донео ни карафиндл.
[нагађам, а нисам то написао у чланку, да су рачунали да је сезона готова и свели особље на зимско, изненадило их лето у октобру]
И главно јело - за ћерку и мене откоштена ребарца са кајмаком, није лоше, у "Гаравом казану" је то за класу боље, пре свега јер је стигло вруће. Ово је млако, скоро хладно, помфрит млитав. Ваде их добри ножеви - нису оне кинеске скаламерије са ласерском оштрицом на танком меком лиму, харакири експрес, него баш они из једног комада доброг челика - и добре лепињице од правог теста за сомуне, није онај бељени сунђер. Госпоја наручила буткице са сосом од рена, исто стигло скоро хладно, ни соса ни рена. Свашта му је казала и није хтела да једе... А то је порција од 1кг меса, не може пола, тако да сад имамо кило тога у фрижидеру, може то и ладно.
А онда смо почели да се присећамо шта смо све приметили около. Канда је кренуло извлачење пара. Више од пола реквизита на дечјем игралишту би захтевало неку поправку - нарочито она кула где на једном месту, на бар 2м висине, нема ограде. Канда се ту спуштао тобоган, који је нестао. На разним другим местима вире шрафови, даске су попуцале или се шперплоча раслојила (треба то лакирати за сваку сезону). Нема читаве клупе, свуд фале даске. Једна клупица на коју бар може да се седне је сва нахерена и ваља седати обазриво.
Можда ваљају кад им прође гужва, немојте ручати у пола пет између две гужве. Цене су онако, 10-15% изнад очекиваних, због пре свега три фактора: локација, локација, локација.
Публика на паркингу, углавном београдске таблице и пет бајкера из Темишвара.
Иначе, легенда о зеленој флаши је чисто зрењанински фолклор. Била је кафана „Јагње“ негде на почетку Ђуре Јакшића, и та је зврјала празна мање више цео дан, тих шездесетих-седамдесетих док је радила. Увече би била дупке пуна. Имали су и неку музику, са нагласком на младу и разбацану певаљку. Једна од поменуте две даме би, као врхунац програма, изводила стриптиз, а онда би добила отворену флашу пива (што је важно, чеп на зрењанинском је био од жешћег челика), обавезно зелену, и онда би, тако на позорници, увлачила ту флашу у пичку, ваљда притом плешући. Та је флаша онда ишла на лицитацију, и кажу да је постизала цену три-четири флаше. Победник би у сласт олизао грлић па тек онда попио остатак. Подразумева се да су до тог тренутка сви присутни били већ поприлично пијани.
Цео град је знао за ту причу. Чак и деведесетих се тачно знало, кад стигне неколико флаша пива на сто па међу њима има пар зелених, ко су Зрењанинци - они који брзо хватају мрке флаше, да им не би запала зелена.
Спомиње се: 09-VI-1984., 15-I-1988., 06-XI-2012., 06-VI-2018., api_posetu.prg, Бурунди, буткице, Весна, Гарави казан, карафиндл, мирко, Невена Средљевић (Нина), Спрингфилд, Феривер Фертилајз (Феривер), ХФЕА, чорба, на енглеском
6-XII-2019 - 2-IX-2026