17-VI-1976.

Весела времена... положио само основе општенародне одбране и друштвене самозаштите. За шестицу је било довољно да се зна име предмета, ал' сам бар прочитао књигу и убо десетку. И линеарну алгебру. Остало касније.

Добро зезање. Франци је понео адаптер за рибље око, и телеобјектив (прави, не адаптер) па смо испуцали ролну слајдова. Чак смо ишли и на Дунав да се купамо.

Једно поподне смо се нашли нешто рано у граду, нема више предавања а време баш било за шетњу... и негде око катедрале налетимо на Б. (сина директорке Змаја), и као ајте до мене, ту сам... и покаже неку терасу, други спрат, гледа на католичку порту. Ајде, кад је већ тако близу. Не знам шта смо пили, мислим ништа озбиљно. Седели, пушили, мислим да сам имао онај "767" без филтера, кубански, што је Хорхе добио на сајму кад је био преводилац на кубанском штанду, а мислим да смо мало пробали и неку његову лулу... што нам баш није ишло, гаси се то.

Соба је била повелика, фина атмосфера, имао је чак и грамофон. Пуштао нам је до бесвести Ерика Бардона, нарочито „Небеског пилота“, што сам запамтио па тридесетак година касније и оверио. Још десетак година касније ми је било доста Бардона и фолиранције зване британски бели блуз, ма уопште бели блуз, ма уопште блуз који се пева... Па престао то да слушам. Но, тада ми је то било некакво откриће, па сам одслушао и чак посветио томе неку пажњу.

Ту се некако поставило питање патологије, или беше микробиологије, што је држао неки професор Травец, страх и трепет, један од оних што пуштају седми пут. Њој је тај испит био на распореду негде од недеље, међутим од њега чујемо да је „Травец бацио кашику“. Океј, погодио сам шта израз значи, и некако се досетио да мора да има везе са легендом о лапоту...

Не зна се да ли су студенти медицине славили тај догађај, за журке се ништа није чуло... Свеједно, факултет на брзину нађе неког професора са београдског медицинског да дође и одржи испит, (... 10 речи...).

Док једном не смркне, другом не сване.

А Б. смо видели још пар пута, па чули за њега још једном, двадесетак година касније, и онда ништа више.

Код куће бисмо ишли на базен. Негде овог месеца сам био опет дао крв, и сестра је промашила кривину, тј убола у вену па кроз вену па опет у вену с друге стране кривине, дакле три рупе уместо једне. Све океј, не боли то нешто, ал' остане гадна модрица у дивним бојама. Крене од модре, па буде љубичаста, па понегде зеленкаста са жућкастим ивицама, понекад све то одједном. Прође то за десетак дана.

Елем, излежавамо се тако крај базена, кад ти наилази Ђуђин син, и одмах крене да подјебава што само лежим, омлитавићу тако, треба да се плива, вежба, да се набаце мишићи. Лако је њему тако разбацаном, грађен је као трокрилни орман, могао би обоје у зубе да нас носи. Реко не могу сада, на поштеди сам, дао сам крв... и покажем му модрицу. Како је само тог тренутка побледео, и попримио још неке боје као из те модрице, и без речи побегао.

Тек кад сам ово испричао код куће, онда сам сазнао да се страшно боји игле.

---

Спомиње се: Ђурђа Мићуловић (Ђуђа), Змај, Франц Бауер (Франци), Хорхе Делгадо, на енглеском

10-III-2020 - 17-XII-2025