Студент пословног права, што је мало блесаво да се студира у социјалистичкој, самоуправној земљи, док очекујеш да се вратиш кући и радиш у капиталлизму. Али кад је 9. септембра 1973. убијен Салвадор Аљенде а Цијини момци натркечили Аугуста Пиночета (зашто наши изостављају то т, није ми јасно) као пријатељски расположеног диктатора и излог за чикашку школу привреде (и рекламу за покрет диспарадоса), више није могао кући. Па је развлачио студије и вукао се по свим могућим састанцима где су делегације разних омладинских покрета из Чилеа гостовале, и преводио им. Српскохрватски је говорио сасвим добро.
Покушавао је да положи математику па је тражио помоћ. Јавили смо се један из Суботице и ја, па је испало да смо му одржали по један час а заузврат добили по један час шпанског. Мени је баш значило, објаснио је неколико основних ствари, научио ме да читам а даље сам се већ сналазио.
Наредних година је и даље као студирао, уз некакву нашу државну стипендију. Изгубио је смештај у дому и живео са неким другарима Љубе Томића, који би га обично нагонили да пије ("Ајде Ђоле јеси Србин или ниси? Натегнидер!").
Једном је ухватио тезгу на кубанском штанду на сајму, и добио сам од плена једно пакло некаквог „767“, што је била у ствари нормална цигарета, али 100мм без филтера. И није то ни било лоше (мада нисам ја неко мерило, тад нисам имао још ни целу годину пушачког стажа), издимили смо цело пакло нас двоје, али од шмека се не сећам ничега.
Оно чега се сећам је... ех, већ тада сам био стекао навику да лизнем врх цигарете, што као помаже да се размекша (други трик је да се трипут повуче пламен, трећи да се жар при другом и трећем диму прислони на метал). Е та кубанска је имала укус лепила за поштанске марке.
10-VII-2020 - 17-XII-2025