јули 1966.
Летовање у Ткону, на Пашману, два километра по плићаку наспрам Биограда на Мору. Могуће је да смо опет ишли оним луксузним аутобусом до Задра, па онда локалним. То нам је средила комшиница, дебела једна која се примила да тамо кува у школском летовалишту, вероватно од школе из Њујорка (она и муж су из села из те општине). Директор школе је имао две ћерке - трећа је погинула недавно, у школској фотолабораторији, кратак спој преко сушилице за слике. Цела породица је носила црне купаће, он браду (што је био знак жалости).
Куварица је била Данка Сејина из нашег краја, трећа кућа иза Ђуђе. Што је била дебела, (много) касније сам чуо да је и лака била, дала је ко је тражио. Сад ми је јасно да јој није било само добар штос кад је препричавала како неки из осмог разреда причају "а колике су јој сисе, па свака има бар пет кила!", него јој је и годило. А и држала је стражу кад јој син приведе неку сојку да кресне, седи с мојом кевом у летној кујни, „док се он окупа“. Ћале је био пун таквих прича о њој, укључујући и ону кад је отпуштене из кујне код њега у фабрици, јер су је ухватили са тројицом (један јебе, двојица чекају), ал' је то причао тек тамо после 2015. Зачудо, она друга природна плавуша, тачно преко пута, а и њена кева, су баш биле професионалке, и њен брат је био ситан криминалац, и о њима има много мање прича. Ваљда зато што се нису правиле да су узорни грађани.
Нас су сместили у некакав шатор на травњаку испред интерната (или је то била месна школа, па преко лета изигравала спаваонице). Било је мало зајебано кад је наишла киша. Није било нешто много блата, иако шатор није имао дно, далматинска је то земља и брзо се оцеди, него што је ваздух био јако влажан и сва нам се креветнина овлажила, једва смо то некако осушили.
Море је ту баш плитко, може да се гази скоро 100м док дође до рамена. Није било неког редовног превоза, него су неки пар, Јела и Лука, превозили својим моторином кад затреба.
У сали месне заједнице је био телевизор на врх ормана, преносило се светско првенство из Лондона. Пред телевизором је било тридесетак столица у пешес редова, а било је и који су стајали са стране и тако гледали. Навијало се онолико, мада се нешто не сећам да су наши били тамо.
Спомиње се: септембар 1965., 26-VI-1990., Ђурђа Мићуловић (Ђуђа), Задар, Њујорк, Сејини, на енглеском
4-VII-2020 - 1-VIII-2025