Општи дармар... свуда анонимна писма. Добила једно Оли Бој, наводно потписао Патак, где јој изјављује љубав (што је он порекао дефинитивно, псујући гадно и веома убедљиво, није он). "Срели смо се на рођендану, не знам да ли ме се сећаш, ти си била пијана, а ја сам био са А. али сам издржао само два дана с њом јер желим само тебе... хладно си ме одбила...".
У осталим вестима, Дуца сад воли Сарчу а он воли другу, која и није нешто али можда је он нашао нешто у њој. Па су и њему послали анонимно писмо, писала Оли Бој, диктирала Драгана, потписана Дуца. Забуна комплетна, добро зезање.
Чојић донео, 15., онај батеријски грамофон и нови албум "Мост преко мутне воде", батерије издржале до краја. Лежали на оном картону и преслушали. Стигло преко фирме "Коб рекордс", пошаљеш им 50 динара у коверту и кажеш које плоче хоћеш, пошаљу ти две и каталог да бираш следеће. Супер, а? Траје мало док стигну, царина пуна полуписмених морона који сумњају у све, али плоче ипак стижу. Није он једини, доста њих је тако набављало плоче и свако је знао бар по неког коме стижу. Волео бих да сам и ја тако, али већ су ме доста частили - ћале ће отплаћивати онај пројектор још неко време.
Данас у школи, две девојке из неког села пришле и питале како се зовем. Без повода, ал рачунам да их је послала трећа коју занима а не би сама да дође да пита. Не сећам се ко су биле, ни лика ни имена, ал' ето прибележих догађај.
Дедица је данас 58 пута рекао "знате".
У авлији ради озвучење, а кајасе држе матуранти. Пуштају баш праве ствари - Цепелине, Дилана, Кинксе, Дип Парпл... све добре ствари. Пет минута мали одмор, после другог часе десет, после трећег петнаест. Ретко пропусте одмор. Таман је довољно гласно да се свуда доброо чује, а опет може да се разговара. Савршено. А и разред ми је добар, супер момци, већином. Са села су, па се ретко виђамо ван школе, ал' нема везе.
Биће трке око Леснина и суседних зграда 27., ту има шест лакат кривина и једна грба (код Шанте, где прелази преко коцке). Ствара се кино клуб, а план је да снимамо филм о тркама, тј не саме трке него последњи сат пре старта. За почетак имамо простор (неки локал близу центра, где је био стари фото клуб из 1948, док је радио) али тамо засад неки чича продаје лутрију. Имамо тај монтажни сто, и најважније: идеје. Главна је да би било греота да сви ти клинци, заражени филмом у основној, сад немају куд, јер средње школе немају секције. Па ајмо онда клуб на нивоу града.
Чланови ће, за почетак, бити Димче, учитељ Јаблан (ту смо се упознали, кад смо се обраћали Народној техници), Поп (види под Сарајево, јун, лане) и још један, касније се испоставило Букац, кога сам исто већ знао.
Чојић и Драгана никад ближе разлазу. Он прича како је она уображена. Она, Слађа, Дуца и Оли Бој редовно свраћају на други спрат, да пуше у вецеу... али то је мушки веце (место за женски је у ствари зборнички веце). А момцима се баш онда припиша. Не знам колико се то броји у уображеност... Слађа навалила да их задржи заједно, пази шта Драгана прича и често одговара уместо ње. Почиње баш да нервира то како намеће своје, па гледам да нервирам ја њу, кад узмогнем. Тако неки дан на разгласу "Дођи на сабат" од "Црне удовице".
ја: кажи шта хоћеш, ал' ово је баш добро
она: па шта, јесте добро
ја: знаш ко свира?
она: не, ко?
Ту ја кренем са преводом имена, и песме и бенда, о (лажној ал' свеједно) црној магији итд итд, она позелени у лицу и само каже "доста!".
Касније тог дана, Чојић каже да је нека риба из његовог разреда питала како се зове онај, па надимак скроз укриво, "што има тако лепу главу". Хммммм.
Умро Џими Хендрикс. Крајем месеца сахрањен Насер.
Овог месеца је ћале ишао у Мађарску, нека стручна делегација, наравно у Бекешчабу, братимили се градови. Нашао је Ферија, посетио породицу, сликали се. Остале фотке тог месеца су комшије у посети.
21-XI-2020 - 10-XI-2025