Омањи земљотрес. Седели смо и испијали метаксу коју је Брата донео из Грчке. Рекох "добро ово, тако ми се чини као да ми се љуља монитор". Онда ће Милка "јебо те бог, дрма и мени а нисам пила... а ево и лустер... ид у оцов, па ово је земљотрес!".
Но, утом је и стало. А добар био осећај.
Са другим ударом, који дан касније (7 Меркалија, у Темишвару 5,6 Рихтера): долази Сале, и каже "људи, што је ноћас био земљотрес", на шта двоје троје из цуга одврате "није да се фалимо, али што јес јес".
Негде у то време смо обрађивали хотел "Лепенски вир". Преговори су били подужи, не знам ко је све ишао први пут. Други пут смо ишли Рале и ја и носили ваљда једну машину да одржимо демо из оног што имамо и снимимо ваљда шта треба да бисмо урадили баш хотелску апликацију (што сам хтео да радим још пре две године - види септембар 1989.). Наравно, није српски постављати путоказе, мапу читај а сељака питај а мапу нисмо ни имали, па смо негде у Пожаревцу или тако негде скренули где не треба, и пичили кроз шуметине некаквим узаним путевима и једва некако стигли у тај Доњи Милановац. Успут се све звало Звижд - и зем задруга, и киоск, и кафана, и самоуслуга. Е прозвиждо вам га матери, дајте бар неки путоказ. Успут сам иза неке кривине наишао на свеж одрон камења и изабрао пут најмање штете - један осредњи камен, величине главе, сам морао да објашим. Тај је ударио у неку избочину у поду десно, само сам видео како су Ралету колена одскочила за пола метра. После смо угазили ту избочину скоро на равно, није ни тај југо од не знам каквог челика.
Неко нам је дао пријатељски савет да избегавамо ону рибетину што је вазда уз директора, то му је швалерка и јако је љубоморан. А она, као за инат, све нешто уз нас, па нисмо знали како да је ескивирамо. Комуникација је била онако, у најбољу руку слаба, већином неуспешна.
После смо сазнали да је то директорова жена, а да ју је он задужио да нас одмери, да види какви смо и шта имамо.
Но, тада је још све то било на одмеравању, па се од тога полако зидао све већи и већи пројекат, шетале су се машине тамо амо, и убрзо, ту негде средином јула, кренемо Радоја и ја као пројектанти да видимо тамо са њима шта им треба. Негде у Ковину или Ковачици се мимоилазимо са колоном тенкова, заузимају целу леву страну пута и вероватно уништавају и банкину. Терао сам око 60-70, и одједном пети тенк испред мене заглави десну гусеницу и испречи се дупетом преко друма. Срећа па сам имао времена да закочим, стао сам на два-три места испред њега. Тенк се само исправио, колона је била нешто застала због тога, кренули даље. Почињале су борбе у Славонији.
Тамо су нам накачили неког типа ког су запослили да им буде шеф од рачунара, свеже дипломираног са факултета у Загребу или Ријеци, а сад како је настало ово срање њему мајка остала у Ријеци па једва могу некад да се чују телефоном. Наравно, он се још слабо дознаје у функционисање хотела, али зато има јако мишљење о свему... Те је све остало некако недефинисано, не знам ни да ли смо ноћили, ваљда јесмо... него ће тај тип да дође до нас неки дан.
13-VI-2021 - 22-VI-2024