јули 1974.
Цео јули морам да збрбољим којекако јер сам све то писао јако накнадно, датуме ни не знам.
Око летовања је ствар пропала на оба фронта: она не сме да иде, ја морам. Јер да одрадим возачку, колико је то коштало итд, ћалета боли рука и не може да одвезе целу туру до мора одједном итд. (то смо већ тад знали да га боли психосоматски, тј болело га за последње испите, сад како је дипломирао више не боли)
Идемо опет као караван, само двоја кола, у другима су Илона и Аранка.
Кева се некако помирила са Слађом, преко ћалета, још за време матурског бала, па је до пола јула практично висила код нас. Све се нешто мотала са кевом око бурди... а једном приликом ми се и изјадала. Хтела је да се повата с неким типом а овај успео и да утера али онако помало; после једном није одолела па дала неком другом и после морала да абортира (у Београду), и сад се смирује и покушава да заборави.
Са драгом сам живео дивно, мада нас је тиштао наш велики неуспех, повремено бисмо били скоро агресивни и поџапали се око ситнице. Каже нема где да ме пољуби, па ајде кренем да бријем зону А (испод усне) и зону Бе (део образа испред зулуфа)*. Почели смо и на базен да одлазимо, баш пријатна атмосфера, почев од 5. јула. После базена отишли код неког типа и узели куче за њу, назвали га Грга. Најбољи бисер који је Ома испалила тих дана, зашто је не пушта, је да није ни битно да ли бисмо се на летовању јебали или не, него што никог не бисмо могли да убедимо да нисмо, и како после да се уда. Вероватно иста фора као и са мојима - да сам остао код куће, пола комшилука би знало кад сам сам кад нисам, тј знала би Ђуђа а сутрадан би знали сви.
(... 63 речи...)
Седмог, у клубу требало да буде нешто, не знам шта би од тога. Увече били у диску. Срели Џенка, објаснили му ко је то Грга, то је наше куче од прекјуче.
У повратку ме повезли Кид и Бранка(!).
(... 2 речи...)
Наредних дана сам радио још неке фотке, један диван портрет њен. Покушала да шије сукњу од крпа, па је Ома дигла џеву, немам појма зашто, па смо комплет крпиште пренели код мене, шивење се наставља у тајности.
(... 35 речи...) С тим што нам нешто није пријало, опет смо се сетили свог положаја. Желимо да живимо свој живот, а све нас подсећа на то да смо економски зависни, тачније потчињени. Нема слободе без материјалне основе. Попушила је три цигарете једну за другом, видим да јој је тешко. Како да јој помогнем, и мени су руке везане.
На базену и 15. На Кипру збачен Макариос, следи војна хунта. Пошто су Макариосове слике биле свуда, то лето је њен отац рекао да му, са том брадом, личим на њега.
Вероватно 16. ишао са Ечијем за Београд, преподне. Прво смо стопирали, и доживели ваљда најгори избор: чак двојица су стала само зато да кажу шта мисле о мојој фризури. Један се чак враћао у рикверц да га добро чујемо шта има да каже, а други чекао да приђемо па онда дао гас и свирао гумама, пизда новисадистичка. Сад тек не намеравам да се шишам, до војске. А овамо сам још обукао и најбоље чакшире. Каже Ечи е јесмо неки, заједно имамо троја кола, мотоцикл и бицикл и идемо стопом. Стали, истина, неки и риба већ кренула да се премешта на задње седиште (зарекао сам се да никад нећу купити кола са двоја врата), међутим ишли су само до првог села.
На крају смо ухватили шинобус са Фабрике станице и стигли у 13:30. Успут је он састављао звучну кулису за пејзаж, каже морало би нешто строго са акустичним гитарама - Нил Јанг са "Жетвом", бар један Млинарец и не зна тачно ког Дилана би убацио.
Нашли у Толбухиновој сервис али опет нисам купио иглу јер тип који продаје делове ради само до два. Прошетали кроз "Београђанку" (илити Црну удовицу), архитектонско чудо тих година, ништа нарочито изнутра. У Кнез Михајловој сам снимио где је Академија. У антикваријату он купи "Последњи танго у Паризу", ја Џојсовог "Уликса" на енглеском, џепно издање... можда би стао у џеп од шињела. На станици пичили флипера и звизнули по пиво. Прошао дан.
Сећам се још да сам терао шкодилака код Кљајића на балансирање, да сам доста дуго чекао али сам зато понео Уликса, сео на неку тракторску гуму и читао. Двадесетог нова пиздарија на Кипру, Турска окупира северни део. Три дана касније, крај војне хунте у Грчкој, враћа се Караманлис и преузима власт. Дан касније врховни суд пресуђује да Никсон мора да преда траке. Двајседмог почиње испичмент (реч сам још тада измислио).
Негатив који је Арпи испуцао њиховом Сменом 8 сам у ствари развио касније, септембра можда, ал' фотке су из јула. Смена 8 је чудо совјетске технике, мала пластична фоткалица, од метала је можда био понеки прстен у објективу, све остало је била чврста пластика. Чуо сам чак и причу да су и сочива била пластична, мада сумњам да су тада умели то да направе. Било је без везе јефтино, право радничко, и многе су фотолабораторије опстајале управо захваљујући томе што је свака шуша имала Смену.
Она је такође решавала проблем паралаксе између тражила и сочива. Решење можда није било најелегантније али је радило. На многим фотографијама би ликовима биле одсечене главе или ноге, јер је фотограф стао преблизу и није баш пажљиво нишанио, или јесте али је померио руку у тренутку шкљоцања, фалио осећај колико јако то треба да се притисне. Решење је било просто - видни угао тражила је био као за 50мм, а објектив је био краћи, 40мм, дакле хватао је шире. Наравно, многи су се, за сваки случај, додатно одмицали, па су тако две компензације давале сигуран али сићушан резултат. Небројене снимке сам развио где је група ликова заузимала мање од четвртине. Но, то се дало извадити у лабораторији, јер се углавном користио ситнозрни филм, 17 дина је било нормално, а са тим се тешко шта дало снимити под слабијим светлом, дакле сликали су се напољу, по сунцу. Ту је кружила још једна фама, да сунце треба да је фотографу иза леђа, „да се сви добро виде“. Оно, могло је да се деси да неко буде у нечијој сенци, ал' ово се радило и кад их има свега троје. То све сам гледао да избегнем кад ја фоткам - волим лепо бочно светло, па и страга, што да не.
Овде је, неким чудом, Арпи (и ко је још фоткао, јер има њега на више фотки) избегао све те клопке - снимано је изблиза, у сенци, касно поподне. И нема постројавања за заједничку, ово је документарна серија. Пригода - момци седе на трави и играју седмице, као што се сећам да смо и ми радили, обично иза ћошка наше куће, код бунара, баш тако предвече, пре седам-осам година. Седмице су нешто као преферанс али без адута, тј седмица је адут, дакле има укупно четири карте које носе све, али броје се штихови (или се бројало нешто друго?). Била је и нека лицитажа, било је да се виче „мексико“, кад неко лицитира, што је ваљда дизало услове и улог, слично опет преферансу кад се виче „игра“ па се не дижу оне две преостале карте. Седмице су се играле са 32 карте, најчешће мађарским шпилом, мада је било нормално да се и из обичног избаци све од двојке до шестице, па буде 32. Док преферанс мора да се игра утроје, седмице могу и удвоје и учетворо, мада се не сећам баш како се делило за троје, ваљда по шест карата по руци.
Гле како нико није косио траву, и ником није сметало, и како је расла само трава а корова ниоткуда.
----
* имена зона су према називљу примењеном кад је решавана тршћанска криза
Спомиње се: Аранка Гнајс, Арпад Гунароши (Арпи), Бранка, Градивој Јанкулов (Џенк), Драго Млинарец, Ђурђа Мићуловић (Ђуђа), Ендре Фелбаб (Ечи), Золтан Чонти (Кид), Илона Гнајс, Ома, Славица Тејин (Слађа), Фабрика станица, шинобус, шкодилак, на енглеском
4-VIII-2022 - 16-VIII-2026