Нешто се сећам да сам га чуо, тада још са Групом 220, у пролеће 1967. (тј 08-VI-1967.).
Онда сам Групу 220 гледао често код Калета, не знам што код њега, већ смо имали телевизор. Ваљда се трефљавало да Ристићев „Концерт за луди млади свет“ иде у неком левом термину кад моји не пале телевизор, мислим понедељком око 18:30 (пре ће бити у 19:00, тада је Дневник почињао у 20:00), и многих спотова (како се тада звао видео урадак у коме бенд скакуће по ливади, броду, градилишту, рушевини... и као певају) се и сад сетим кад их поново видим. Ал' имена им нисам баш знао.
Драгец је остао са групом још неколико година, а онда кренуо соло. Они су избацили још неколико хитова и ваљда и албум, а онда се претопили у „Парни ваљак“. Он је, пак, кренуо у некакву лирику, у акустичне воде, био чест гост у „Серији које нема“, која је целе те славне године изводила пред камере сву ту екипу, и Буцу и Срђана, и Томажа Домицеља (Томаж Пенгов се појавио мало касно, кад је серија већ била готова), Ибрицу Јусића, Владу и Бајку, Сунцокрет, Даг, Мају де Радо и Породичну мануфактуру црног хлеба те бар три пута Драгеца. Штета што нисам имао чим да снимим та извођења, јер је то после, кад би изашло на плочи, звучало скроз другачије.
А онда дође тај крај 1972. и појави се у Преспрому, у Шациној књижари, „А ти се не дај“. Тј није се појавио баш одмах, тад је објављен, него тек почетком наредне године, кад је изашао и „Пјесме са планине“. Ту се некако потрефило да сам их купио оба, вероватно погрешним редоследом, скоро исте недеље, и то баш у време кад смо се нас двоје ближе упознавали, те је тако постао део звучне позадине наших живота, и остао тамо заувек. Слушамо га и дан данас, а бар две његове песме су омање химне. „Јур ниједна на свит вила“, због стиха „парси биљи снига и млика / липо ти јој устрепећу“; „Требао сам, али нисам“ јер сам је чуо кад је требало и тако избегао оно „као да живјех узалуд“.
Да има неку глашчину, нема. Да је неки велик композитор, није. Да је нешто изразито вешт са гласом или гитаром, није неки шампион. Да је јако оригиналан са стиховима, баш и није. Али је управо тим, што је тако минималним средствима и држећи се својих гласовних немогућности, успео да напише толике песме у којима је, без неког великог фантазирања и компликовања, рекао оно што смо мислили и осећали, до чега бисмо ваљда и сами дошли ал' ајде нека је он тај ко ће то да каже наглас... Требао нам је један такав, и нашао се он.
22-VI-2025 - 15-IV-2026