У башти хотела "Војводина" испијамо треће пиво, умачемо помфрит, натакнут на изгорену шибицу, у бибер, прија тако са додатком фосфора. Ваљда у карафиндлу није било чачкалица. Можда је са нама за столом био Слеш, нешто ми се чини. Наилазио је и Т.Т. из краја, онај с којим смо ишли у Темерин на као још пива и ракију (види Борсалино). И зачудо, нисмо седели негде у даљем крају, према реци, него трећи сто до улаза, скоро уз подијум за игру (који није био издигнут, само је било без столова у том делу).
За Т.Т. смо после чули да се до краја вечери тако ождерао, да је устао, кренуо полако, умерено право, лупао себи шамаре и режао на себе „пијана мађарчино, марш кући“.
Хоћемо да вичемо келнера за четврто али њега нигде. Да изађемо да не платимо, одмах би се нацртао, ал' платили смо довде већ. Ма да урадимо нешто, само да видиш како ће да дође. (... 16 речи...) Келнера и даље нема.
Средином месеца одемо до Новог Сада да пријавимо испите и видимо да купимо неке књиге за факс. Испите смо пријавили, књиге нисмо нашли, нисмо никог срели... ајд полако кући. Одемо да стопирамо, ухватимо нешто прилично брзо, али нас тај остави код Каћа, где се одваја београдски пут. Но добро, овако је бар свима јасно куд идемо, пре те раскрснице се не зна да ли идемо за Зрењанин или Београд.
Стопирамо тако, наилази неки Опел, претекне комбајн који је наилазио, ми дигнемо палчеве, ал' јок, оде он. Али... стаде комбајн. Шта сад, то ем неће далеко ем ће само до Каћа да му треба пола сата. Ал' ајде, да не увредимо човека, ради нас је зауставио грдосију од пешес тона. Попнемо се... нема кабину него целу терасу, горе може петоро да седне, а високо је... ма под је бар два метра изнад земље. И крене он, и све покушава да разговара са нама, ама галами то чудо, реч се не разуме. Педесет метара даље покупи још једног, пао му ланац на мопеду па да не гура узбрдо, Каћ је пар метара изнад тог дела друма. Успентрао је мопед уз канал куд се избацују... ваљда џакови са житом, ово је ваљда истовремено и вршалица.
Зајебано је возити комбајн, предњи крај је широк скоро три метра, а точкови су тамо фиксни, за скретање се закрећу задњи точкови. А морао је за та два километра да скрене на банкину бар трипут, кад су га претицали камиони. Кад смо стигли у село, скрене он ка задрузи, сиђе овај са мопедом, хоћемо да сиђемо и ми, кад чича вади новчаник и вади паре. Машина ради у празно, тише је и чујемо га, „знам како је, имам и ја децу на школи у Новом Саду, ево вам за аутобус“. И објашњавам му ја да ми мрзимо аутобусе, ту седиш закуцан у оно седиште, живе душе не видиш, више волимо овако... а ја, не иде, он све мисли да то ми нећемо да признамо да немамо за аутобус. Сетим се да нисмо купили књиге па извадим новце из џепа, реко „није до новаца, имамо за толико, ми волимо да стопирамо“. То га је убедило.
После смо имали среће да лако устопирамо до куће. Негде септембра, кад смо нешто стопирали после неког испита, покупи нас неки комби, и још једног момка приде. Исто искусни стопер, и ту кренемо са ловачким причама. Већ је и ово било чудо, од сто кола што сам измењао студирајући ово је једини пут да стане комби и покупи троје. Но, он је имао бољи бисер од тога, устопирао је циркус. Стао му неки фургон, убацили га назад, тамо неки мајмун и неки црнац. Каже, црнац је био смешнији, профи кловн, зна сто фора. Ал' кад је чуо да смо устопирали комбајн, предао се.
22-V-2021 - 31-X-2025