Кафана где сам (често био док сам) студирао.
Ову реченицу сам толико пута испалио, да сам научио како да изговарам заграде.
У недостатку боље дефиниције, била је то мађарска кафана. Власник Мађар, доста гостију говори мађарски, келнерица Мађарица, и једино стјуард (у недостатку боље дефиниције) је био... можда Словак, можда Русин или било која мешавина.
Није нешто велико било - 4-5 столова напред, још толико назад. Имало и терасу али нисмо долазили лети. Пили смо само пиво, а имали су само Јелен, који никако нисам могао да поднесем осим управо ту. Једне ноћи смо, након своја редовна два пива (ретко смо имали пара за више), отишли у село са ликом из мог краја (кућу су им срушили 1980. кад се ширио 25. мај), где је имао собу, па да наставимо код њега, тј прво тамо у кафани. Исто то пиво, попио деци ипо па да бацим пеглу, не иде па не иде. Одемо онда код њега, наводно газда држи гомилу ракије у кабинету у његовој соби - аха, кад би имао кључ од тога, можда. Тако да је луда ноћ испала ћорак, а ми се некако вратимо.
Што се затварања тиче, ово је било изузетак. Све се у Новом Саду затварало у 21:00, само овде у 24:00, викендом у 01:00. Али ако буде неке туче или неко зове мурију, следећа два месеца затварају сат раније. Па ако се за то време понови, још два месеца и још сат раније. Мислим да никад нису стигли ни до 23:00, а главна одбрана ове привилегије је био речени стјуард. Знао је за кога има места а за кога нема (наводно је једном одјебао и Лепу Брену, мада је тешко рећи, још тада није била позната, мада је већ знао понеки виц о њој). Он је био и економично решење за проблем ограниченог простора - знао је коме кога да пошаље за сто. Кад је кафана популарна а има само туце столова. Ако за нечијим столом има места и ако ошацује да се нећете попичкати, шаље вас за тај сто, а ове замоли да вас приме. То се не одбија, јер ко зна да ли ће следећи пут бити места... или ће да запамти ко је одбио па ће да каже да нема. Али његово је било да оцени кога с ким да смести.
Знао је много вицева, али никад не би признао да је од мене чуо нов. Е зато кад сам донео читав сноп од Рудолфа и знао сам да их не зна, кад сам дошао до поенте само сам рекао "ал' што ја то вама причам кад га већ знате" и окренуо се. Дошао је двадесет минута касније, сад да ли са пивом на рачун куће или моје сећање само увећава победу, и рекао да не зна тај виц. Е онда сам му га испричао целог, а у следећих десет минута је дошао са још три нова, ал' стварно нова вица. Добар пазар.
Била је ту и живописних ликова. Неки момак, зван луди Бранко, је био прави идиот савант. Није чак ни умео да говори како треба, нешто је заплитао језиком а и то што је успевао да каже су биле научене фразе, које би исто смандрљао. Али је био добар шахиста, и кад год би се задесио за нашим столом - што би се догађало кад се столови споје па нас буде десетак - неко би га изазвао да коментарише партију од јуче, прекинуту у тренутку кад је он добро стајао, а он испали „ко држава стојим и не бојим се никога“ уместо римованог „...и никог се не бојим“. Углавном су га наситно подјебавали, све водећи рачуна колико је још океј, да се не пређе граница где би он нешто одлепио, направио сцену... Чим се на њему примети да је узрујан, мења се тема.
Свачија омиљена келнерица је била нека Катица, за коју никад нисмо укапирали је ли Мађарица. По лику је била отприлике два броја шира верзија моје стрине, дакле прилична рибетина али не баш мој тип. На њу су се нарочито палили момци из мађарске редакције радија, било је „устао сам из болесничког кревета да те видим а ти нећеш ни пиво да ми донесеш“ - „а шта ти је?“ „мени ништа, жена има грип“.
Доајен кафане је био матори Хаузер, кога смо звали Каспар Шопенхаузер, чича од минимум осам банке, или можда и мање али је тако изгледао. Једном се задесило да смо заузели она два суседна пишоара, што су размакнути два прста (јебига, накнадно убачен водовод итд, стрпало се све у то места што има), и он ће „срећа што је пишање фрај, иначе би пиво коштало дупло“.
17-XII-2019 - 20-XII-2025