Од, отприлике, 1982. па до 2004. сам писао СФ приче. Како рече један поп (да, и таквог сам срео једном, ћалетов пајта с посла - за зем задругу 1957. је требао било ко писмен да води књиге, може и поп): "ако хоћеш да прочиташ нешто ваљано, а ти седи пиши". Умео сам да пишем, донекле, имао опичених идеја тада, па ето...
Само сам прву писао на папиру. Негде између 6. и 9. а и неке делове 16. сам и штампао па носио то са собом, да бих ослободио девојкама кућну машину (па и рана издања Змајчека), а заради другачијег надахнућа, кад у мене гледа мастило (или запечена чађ) са папира.
Већина тога је из тастатуре, а неке касније верзије последњих су рађене у претходницима Зода.
Ево потписа испод шесте, "Дух у машини":
захваљујем Стингу за наслов, великанима за Град, и госпоји за конструктивно зезање. Надам се да је овим увећана глобална збирка општих места.
рађено средином осамдесетих у ИНЕСу на спектруму; прекуцано у Атаријеву "Прву Реч" фебруара 1991, пребачено у Вентуру Профешенел програмом писаним у фоксПроу 30. марта 1991. Окачено на Сезам 1992, те скинуто оданде када је оригинал нестао са једним диском. Послато на Ореска ББС и одатле на конкурс Бобана Кнежевића пре него што је иједан примерак одштампан. Према речима сисопа Ореске (Брокер) стигло на друго место. Крајем '94 негде у Мађарској пребачено у ворд 2.0. Коначно (засад), 25. јануара 97 пребачено у .html формат помоћу пар макроа рађених у ворду 7.0, те докрајчено у ворду 97.
пребачено у HTML из ворда 97 и дотерано у Нетскејп Композеру почетком 98.
Негде 2003. и током наредних пар година сам стао са тим. Истовремено сам се домогао већег броја књига за читање, схватио колико би времена требало да проведем пишући да бих дошао до тог нивоа... и да ми се више свиђа да читам, а опичене идеје, ако већ наиђу, забележим па можда једног дана. Ипак се писање кода више исплати, а и та врста текста се лакше дебагује.
Трпам ово међу апликације, јер, овај... писао их је програмер.
За оне баш заинтересоване, ево га линак.
Или, из чланка у блогу 2011-10-09T18:14:00.000+02:00
Како волети писање?
Некад сам писао СФ. Био довољно луд, имао неке идеје, па писао. Али само прву на папиру - већ следећа је ишла у рачунар, какав сам већ имао тада. Користио сам REM линије на спектруму уместо правог едитора, па онда (тада незамисливо) купио прави едитор, па онда то некако пренео на атарист, па онда користио ВордСтар као едитор (никад ВордПерфект!), па Ворд, па неке друге... И онда скроз престао. Тј не скроз, али успорио толико да испадне тако, не бих то звао писањем. Два су разлога за то: једно је пишчева блокада. Негде средином деведесетих сам дошао до преосталих књига Урсуле ле Гвин, које дотле нисам нашао. И ту сам нашао већину својих идеја, мислећи да су биле моје, само боље написаних. Канда сам сам дошао до њих на основу оног што сам већ прочитао од ње.
Свеједно, погодило ме то - ни моје идеје нису оригиналне, а изумитељка их је спаковала боље него што бих ја. Јер нисам писац од заната - немам кад да све то спремим, изградим ликове, истражим, сложим убедљиву радњу, читам нацрт док се не углача толико да сам пожелим да га читам. Нисам довољно добар да угодим себи као читаоцу.
Други разлог је објављивање. Чак сам две књиге окачио на Лулу (добро, једну књигу једну причу, ону већ објављену 1984., само сам је превео), и онда ништа. Број читалаца и даље ситно троцифрен, чак и кад сам спустио цену са 5$ на 0. Ваљда сам само хтео доказ о копирајту, да не буде као оно 1993. (сценарио за „Мождану олују“ много личи на причу коју сам написао и окачио на неки ББС отприлике у то време - нема нигде датума, могу само да звиждим).
Да би ти се књига читала, за џ или за паре, тешко то иде. Мораш да „агресивно промовишеш“ књигу, што значи да си сам себи трговачки путник. Радије бих копао јендеке него продавао. А и књига треба да згодно изгледа, дакле треба знати и типографију, или користити неки готов шаблон, или имати свог примењеног уметника... што све можда и вреди труда за писца од заната. Што нисам. Ја сам аматер, у буквалном смислу (видети у речницима).
Волим да пишем, иако овде ретко качим - обично пишем другде, по форумима, на свом сајту, чак и документацију за оно што радим (за шта ми од програмерског еснафа, ако случајно чују, следи да целом одбору дођем вечеру).
Смислио сам већ како и да стиснем и да прднем, да објавим сам себе, у облику веб сајта на ком је књига. Не треба реклама, заболе ме и ако нико не прочита, важно да сам објавио. Прошириће се реч, овако или онако, ту и тамо убацим линк, може то на форуму ако постоји добар контекст, или као линк у потпису. Може то да буде читаније од овог блога, видећемо.
АЛИ али... невоља следи. Не пишем СФ јер не умем ја да измишљам заплет (имам у глави нацрт, ал' то пишем већ деценију па ништа). Једина ствар која ми преостаје, у мом омиљеном кратком формату је... аутобиографија. Као смишљено за мене - интимно сам упућен у материју, не морам да измишљам радњу. Не треба ми ни некаква неочекивана сила која се изненада појављује и решава ствар да бих дошао до срећног краја - аутобиографија по себи значи да је аутор поживео довољно дуго, и није му се згадило, да је пише. Ни ликове не морам да измишљам, већ постоје.
Ал' ту је опет невоља. Постоје они, али и ја. И као и код сваке књиге о стварним људима, неко ће да се наљути, они осликани као негативци понајпре, па онда који мисле да сам одао некакве тајне, или им кварим прилику да остваре својих 15 минута славе. Те мењам имена, и то људи, неких места, фирми, апликација на којима сам радио... А они који ме ближе знају ће познати по опису, па сам можда печен. Мислим се, требају ли ми невоље са десетинама оних којима нисам низ длаку? Свака је аутобиографија пуна лажи, а ако их све улепшам и налицкам, шта ће остати од стварног живота у тексту? А и те лажи су ноћна мора, не можеш то да аутоматизујеш а у свакој новој реченици мораш да пазиш на багове и неслагања са дотадашњим текстом. А кад се пише годинама, полако, тешко је то пратити.
С друге стране, штета ако не објавим. Већ имам 400К текста, на енглеском. Прича може бити у збиру занимљива, јер живео сам у четири града, три земље, на три језика... у ствари, шест земаља, ако бројимо и разна издања ове овде. Има ту шта да се убаци, како се живело онда, нарочито јер садашња публика има дементно пилеће памћење, не сећају се како су живели пре десетак година.
Добро, ово на крају је напросто Бјо, који сад тад писао већ четири године, а до објављивања има да прође још једанаест. Тиха вода брег рони.
28-VII-2021 - 6-IV-2026