10-III-2026.
Миран дан, без већих догађаја, но се она зарадила. Скувала паприкаш (одличан, прави, баш како треба), направила још једну туру сапуна, скувала чатни. Било остало јабука од оне гајбице што смо зимус узели, штета да се баци, а неки дан је била направила топли сендвич себи за вечеру, и све гледала шта би још одозго. Неки кечап што смо узели пре две године је био цикнуо, бацила одмах, и шта сад, е има чатнија. Испало одлично и дало јој идеју. Видећемо, досад јој је сваки добро испао.
Увече зове Лена, па смо се нагледали Тање. Све више говори, реч дана је „нема“. Попричао сам са Леном и о њеном послу, и то, зачудо, без икаквих стручних термина, без иједне речи из некаквог програмског језика, све описно и сликовито, чак је и моја драга после рекла да је све разумела. Мени је лепше чудо што сам разумео и ја, иако сам ево већ седму годину ван посла, а тек са тим што она ради сам имао везе последњи пут пре више од дванаест година. Отад је и тај јаваскрипт толико узнапредовао да већ не препознајем шта ту шта ради. Но, бар је истресла своје проблеме. „Раме ћу исцедити касније“.
Наредне ноћи сам сањао да имам нешто да радим у фоксу, и да је све нешто снеруке, никако да распоредим мониторе да ми стоје како треба, и фонт у командном прозору је погрешан и лоше фарба синтаксу и ону једну контролу што сам хтео да убацим у маску је неко без везе закомпликовао, има десет ситних објеката около, једва могу да их нанишаним мишем а камоли да прочитам шта на њима пише. Јебига, то је цртано пре дваес година на много нижој резолуцији. Једну ствар сам успео да решим - одабрао сам који ћу загуљен проблем да одгодим за сутра, и одмах је оно остало деловало лакше.
Покушао сам да питам и остале претраживаче за прву пицерију... ДакДак каже 1978. и то некако и звучи могуће, али тврди да се звала „Пинк“ (постоји таква, али у Торку) и нема појма где је била. Остали углавном дају једне те исте резултате - неки сајт са историјом града, градску страну на историји Србије, пивару, музеј пива, дане пива... мрка капа.
Једанаести. Најзад напумпао бицикл и отишао у фото сафари. Велики бадем у суседној улици процветао, као и сваке године, неколико дана пре свега осталог, што она увек примети а ја чујем од ње и никад не снимим. Е сад је ишла до самоуслуге (други пут ове године), питам је ли процветао, знам да се види одатле, каже јесте. И одем, снимим, продужим до месне, нашкљоцам се. Најсликовитије парче је сам ћошак код месне - ту је Спрингфилд (склонио стаклару, откако му је неко убацио кашикару јесенас), његова пиљарница, ту је дућан у једној половини куће (офарбана црно, са гипсаним лавовима на огради терасе), у другој је апотека. Ту негде треба да је и Тоза. На серекешу опет нема лове, мислио сам да су већ прошле пензије, мени сад стиже шестог, до јесенас је деветог. Ко га зна, можда је до тога што ми је банка препродата па сад дође другде на списку за исплату.
Таман да вечерамо, зове Лена - тј Тања нас се сетила, а она чека да дође Милан са вечером, па ајде. Обоје смо донели тањире па јели тако пред камером. Тања је склопила прву реченицу: „Пао је зека“. И то кад га је сама бацила кроз решетку ка степеништу, ту су мало чекали да одмакну они са спрата испод, Апи много воли да се долајава са њиховим псом. Онда је дошао клинац са спрата изнад, и додао јој. Сетила се неке причице о неком ко је увек куповао јаја од одређене бабе на пијаци, никад из дућана, јер су код бабе здрава домаћа јаја. И једном се сети да похвали бабу, а она ће „е, дете, наравно да су ми коке здраве, бар једном годишње скупим све бајате лекове из креденца, све фино самељем и сипам им у храну“. Каже спавање јој је оцењено са 99%. Ко ти то оцењује? Па ова апликација што ме гледа кроз прстен. А онај један посто? „Је ли ово једно срећно лице?“ (што је алузија на неки видео из 2003. кад мати кињи дете што има А-, Кинези у Америци, јебига).
Дванаести. Ипак је посејала кромпир, да покуша још једном. Први пупољак на кајсији. Опет осам јаја.
Го послала фотке: пао им је снег, Анита направила снешка. Код Нине је било јуче 31, јутрос мраз. Го и Стенли прославили петнаестогодишњицу. Ишли до Мерета - хм, плава картица ми и даље не ради, платио оном пензионерском. И даље немају ослића, само пангазијуса, никако да комплетирамо један рибљи ручак.
Ми после забаве довршили оно ирско и лепо заспали.
Петак, тринаести, ништа посебно. Четврти дан паприкаш, и немам ништа против. А имао сам, кад сам био клинац, имали смо сви, ал' сад видим да није проблем до једноличне исхране него до тога шта се једе. Моја драга напросто боље кува него кева и бака заједно, и чак има и своје трикове за подгревање. Сећам се да је баш са паприкашем био проблем што никако није могао да се подгреје како треба јер би га стрпали у мању шерпу, дакле мање дно а дубоко, чак препуњено, то није могло ни да се промеша. А сад одвоји колико ћемо да поједемо за један оброк, дода пола чаше воде и насецка још мало кобасице, пусти ринглу на шест и сачека да то проври. Оно као ново. У пасуљ и сарме не мора да додаје ништа, а има и шта може сасвим лепо да се угреје у мирку, фали комплетан тај осећај да се једе јучетина, и онда наравно да немам ништа против, све је то добро.
Пакло од тридесетак имејлова, расејани се расписали, јавио се Малтез из Емирата, прича како је тамо ових дана. Највећа промена је што је сад нормално да се залута, људи су одавно заборавили на то да запамте где је шта и како до тамо, него се ослањали на гепеес. Е сад се то омета, да би се збунили дронови, и састанци никако не могу да почну на време, касне по пола сата и више. Каже имају тамо око 400000 Британаца, наврли после брегзита, а ако ту посао стане, најебали су.
Субота, углавном цело поподне пратили пренос, Политички глобус Србије је имао патике на друму, дугог кружног марша по Београду. Фоткао мало по авлији, цветају кајсије... куцамо у дрво. Предвече звала Нина, видели смо и Рају и Санду и Линду, све у реду осим што јој је телефон био на 23%, а пошто је излазила напоље све до Пожеге (у кућном жаргону, граница докле добацује кућна мрежа), брзо је то исцедила. Ал' договор је био „нек лаје док траје“ па нисмо покушавали да то терамо даље. Све океј, слуша (као и Лена уосталом) шта јој каже онај дијагностички прстен који носи, повезан са телефоном, и каже углавном јој даје добре савете - не „иди код лекара“, него „неиспавана си“. Узме слободан дан, одспава, све дође на место.
Недеља, ручали оне поховане батаке од суботе (не, није био кромпир пире него чушпајз), па тутањ за Београд. Нисам нешто газио педалу, али судећи по фоткама пре и после вожње, стигли смо за мање од 70 минута, празан друм, а неким чудом сам могао да бирам чак три места за паркирање. Тању смо извели у шетњу, праву пролећну, заморили смо је добро. Пробао сам и тамошњи серекеш, изгледа да ми стварно не ради плава картица. Лена и Милан одустали од куповине суседног стана, цео крај већ некако постаје неудобан, густина почиње да прелази црту и више то није она велика Корбизијеова спаваоница са људским ликом, ликова је превише. Гледају да купе негде нешто, налазе нешто одлично на Космају, треба да изградња буде готова за пар година. Ал' после нађу да зависи у коју то општину упада - ако је Младеновац, често нема струје, ако је Сопот, често нема воде. Па су нашли нешто на Дорћолу, код будуће марине, тераса са погледом на Дунав... хм, мораћемо прво да зарадимо тај милион.
По договору од раније, Лена је теслимила мами свој стари ајПед, фали му пуњач (ал' може онај од мека, ваљда неће да се један скроз испразни док се други пуни, овај има бољу батерију), ето поклон за годишњицу брака. То сам је ја наговорио још пре неки месец, па ето најзад. После сам видео да сам се зајебао, ово није тај оперативни систем, то је скроз Еплово, не може ништа да се инсталише мимо њиховог дућана, а тамо не иде без личног ИДа. Можда да јој направим један имејл на sGradlj.com... јер је једина друга алтернатива телефонски број, хвала лепо. Не мора још и Епл да нас прати. Завршило се две недеље касније, кад смо јој то вратили, па ако успе да га прода.
После радио фотке (еос70 пребацио 56000), а кад је дошло време сазвао друштво за сутрашњи френдз парти. Драгани сам посебно рекао да напише себи подсетник, цедуљу, шта већ користи, да јој тај дан ручак буде лаган, да не буде да увече није у форми.
Онај Анитин снешко је још штогод постојао у недељу увече, још се није скроз истопио кад смо га видели. Поскупљује чорба, у Калифорнији је већ преко 8$/галон, ту код њих је већ преко четири. Народ је дефинитивно утањио, осећа се на све стране да су почели да пазе на паре. Најтраженији модел кола је крнтија из категорије „пали, иде“.
Понедељак, све полако, једно по једно. Она поспремила по кући, штавише прошла партвишем по поду а онда искључила грејање (под је још млак, брзо се суши), прелазимо на климу. Ја остругао решетку на роштиљу, стари пепео покупио у две пластичне кутије од меса, требаће јој да дода калијума на кромпир. Са ватром нам је ишло чудно, јер је угаљ са врха џака, све крупно, ситниш се слегао, јака па ретка. Док смо завршили шницле (од врата, онај Надин колега одлично исекао) скоро да нам се угаси. Додали угља и нешто грања, распалили, па удри по ћевапима. Ту смо обоје морали брзо да радимо, ватра се баш разјарила, у ближем делу је било паклено, и опет на крају све испало како треба.
У 19:10 (сад како по ком сату, јер у телефону имам Жексово време, канда мало жури, Јоду сам подесио по њему, ови остали како који, све је то у истих десет минута, ни не треба ми прецизније), па одем те покупим Драгану, па Борчета.
Од ње до њега је стигла да ми исприча како је шира вибер група за организацију матурских парастоса у распаду, јер онај кретен из друге гимназије, што је 31-V-2014. држао онај огавно четничко-националистички говор, сад кренуо да гњави целу групу са својим глупостима, и пола се већ разишло. Канда не умеју више да нађу ко је админ групе па да га избаце, него овако, па каже да је Јозда пустио поруку „док нас још има овде, да почнемо да се договарамо за октобар...“.
Онда ми наишло да на трен нисам знао где сам, прошао пола Принципове и све ми нешто чудно, као да ми се искључила навигација у глави... Питам јеботе где смо, каже код геронтолошког. Аха, то је, океј, а да, туда увек идем дању па ми сад чудно. У повратку сам у једном тренутку заборавио где треба да скренем, па сам прикочио и стигао ипак (мада, могао сам и у следећу улицу, није много даље, ал' тамо су шахтови много гори него овуда). Притом су се флаше сручиле са задњег седишта (обоје су уредно донели шта су имали од оних од литар ипо, педагогија ради, сетили су се), срећом ништа се није разбило.
Првих пар сати није било ништа занимљиво, опет смо се присећали фаца из основне, и како Драгана сретне два лика из свог VIII3 и с једним се испоздравља и бог зна како, а другог уопште не препозна. Па се ту Борче сетио Звојше, па препричам ја свој последњи сусрет с њим на аеродрому, и испадне да је то најсвежије што имамо, нико не зна где је он. Пао је и још један, ваљда шести, преприч оног како је скрљала ногу, како је мурија десет пута покушавала да испипа да није она то преузела кривицу на себе, јер је у крви имала око нуле, а њен сапутник мортус. Ал' он испао напоље и није му било ништа, она смрскала глежањ. Оно, сад јој се баш види, то од кола до стола је баш шантала.
Успела је да се не преједе за ручак, ал' не својом вољом... Скувала је неко насуво, резанци од „Равнице“, и каже то се дезинтегрисало док се кувало, распало се на некаква кратка влакна, ко зна шта су муљали, трећину је некако појела, остало бацила.
Негде при почетку још некако дође на ред да га питамо шта би са зетом. Оно, знамо само да није имао пет минута радног стажа и да смо пили његову ракију, коју је Борче уредно платио. Хм, човек који тасту продаје ракију, мислили смо да је збрисао некуд. Не, убио се. Био је већ најављивао, ишао и по лекарима, добијао и лилуле против депресије... И то се доста ружно убио, не сећам се више како, само да није било одједном. Ех. и те пилуле, те психоактивне, колико пута буде да као нуспојаву могу да изазову управо оно против чега би требало да су.
У 21:30 Драгана најзад примети те витраже... Е... ту јој изручимо скоро целу причу, колико се већ може доћи до речи. Па ту дође и до моје браде, „колико да знаш, стањио сам са стране“, ал' није испало као пре две године, кад сам то лепо урадио за матурски парастос, нешто ми је ћошкасто сад. Одмах она извади телефон и тамо фотка моја (са њом и Оли Бојем), е јесте то је. Онда крене копање по старим фоткама, форама са интернета и којечим, до негде око пола дванаест, кад је Борче кренуо нешто о ватерполу и шраубу, који је тамо ваљда неки маневар. Мислим се, знам тај банацки швапски боље од тебе, учио сам га годинама, и опет не знам о чему причаш, шта ће ту вијак. Крене он да демонстрира, ту неко примети да ово не вреди фоткати, штета што немамо видео. Ко каже да немамо... терао сам док је батерија у еосу 70 издржала, скоро осам или девет минута, таман до двадесетак секунди после завршног аплауза. Прво је узео шнит саламе да њим демонстрира, и упорно говори у степенима (90, 180...) на шта Драгана одговара „ај зајеби ме с математиком“, ја му кажем „каже се четврт круга, пола круга“, ал' јок, он тера своје. Добио је и лопту као реквизит, ону саламу је појео, па испочетка. Немам појма о чему се радило, нисам баш ни слушао, то је спорт, нема ту садржаја.
А онда у поноћ устанем и честитам својој драгој округлу, која оно беше... 47. годишњицу брака, па су нам честитали, и још смо и гледали наше фотке са венчања, па ко је ту кога познао, и како смо били млади и лепи, и како је млада имала добар шешир и фризуру и ех, распилавила се Драгана. И ту је разговор опет нешто врлудао, опет се спомињала она С.Л. што „не једе, тојест једе, ал' не једе“ (како рече Ђуђа) и риба звана Ванда (26-VII-2021., 16-I-2023.), и то седење пред Шантом кад су били он и Прле... са не знам којим додатним појединостима које досад нисмо знали, а да, да је С.Л. угостила прву жену оног бубњара из Паштаонди кад је утекла од њега, годину и нешто је становала код ње, а ова има и своје петоро деце. Једном поседи пар сати на том месту, три-четири пута држи по цео час о томе. Бар смо изгурали вече без политике.
Пошто нико није био расположен да се отвара трећа флаша вина (ал' је ракије зато отишло по две-три), још пола сата смо насуво довршавали причу, па је онда Драгана звала такси тек у пола два. Брзо је и дошао, па смо онда нас двоје опет брзо све посклањали, попили још једну онако за себе, да и ми прославимо, па полегали.
Устао у 10:30, полако урадио фотке. Онај видео испао тачно како сам га замишљао, ама огроман. Ал' линукс је то, да видимо шта има на ту тему. За петнаест минута прочитам шта ми треба, инсталишем (апликација се зове Ручна[Кочница]), смањим то са 1,6Г на 168М. Е тако. Онда све то окачим, пак ћемо видети. Оно што су они нас сликали телефонима док смо се честитали, треба Борче да пошаље, видећемо, на њега увек можеш да се ослониш да ће да заборави шта је обећао.
Навала на sGradlj.com се наставља. Након оног таласа око петог, било је десетак дана затишје, а онда је од четрнаестог опет кренуло, са око 1800 погледа дневно. На хттпс протоколу упорно читају Бјо, а сад сам се сетио да погледам и хттп - и гле чуда, тамо читају вицеве, посебно програмерске, а имам и петнаестак љубитеља који читају редом све СФ приче, а ови списи су тек четврти, и то опет већином на енглеском. Тојест откуд знам да ли је то баш већина, ко ће да скролује до доле, ал' ајде од ових 2900 страница (колико вели да има у фасцикли), међу онима прочитаним више од 12 пута скоро све су на енглеском. Да ли се стварно енглеска верзија више чита, или се у српској верзији читаоци више раштркају, па се не потрефи да њих десеторо прочитају исто, бемлига, морао бих да поскидам логове па да сам бројим. Толико блесав нисам. Ал' ето, бар је навигација (овај списак линака лево) учитана око 6600 пута на енглеском, 2500 пута на српском, то му је ваљда и размера.
Спомиње се: 31-V-2014., 26-VII-2021., 16-I-2023., sGradlj.com, VIII3, Анита Џенифер Бергер (Анита), Апи, Бјо, Горана Средљевић (Го), Драгана Витас, Ђурђа Мићуловић (Ђуђа), еос70, Звонко Даричић (Звојша), Јелена Средљевић (Лена), Јован Зданић (Јозда), Јода, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), матурски парастос, Милан Настић, мирко, Невена Средљевић (Нина), Оливера Стојановић (Оли Бој), Па шта онда, Прле Танин, расејани, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Светозар Сирилов (Тоза), серекеш, Спрингфилд, Стенли Бергер, СФ приче, Тања Настић, Таса Раденков (Кечига), ћевапчићи, фокс, френдз парти, чорба, Шанта, на енглеском
11-III-2026 - 15-IV-2026