17-IX-2019.: Практикум из ракије
Поподне отишли са Линдом и Сандом до старе куће, да покупимо рачуне и да убијемо време. Биће доста да се коси, порасло све.
На улици нас спази Зана, па смо отишли до ње и поседели неко време са њом и кевом јој. Седели смо скоро цео сат, а онда је било време да кренемо, јер према процени треба да је Киш тог тренутка био код Жабља. Дао нам је линк на сајт где је регистровао свој телефон са гепеесом, па смо у сваком тренутку могли да знамо тачно где је, до у двадесет секунди. Тако да смо га дочекали на улици, знајући тачно кад ће да наиђе. Јављао се успут, из Алпа, Аустрије. Стигао је у неком безличном сивом ауту, паркирао испред комшијине куће, те смо сели и наручили пицу. Пила се кајсија од преклане.
Одвео сам га у „Кабинет“, што је кафана и преноћиште у близини аутобуске, имају и своје пиво и сваки дан врте нешто на ражњу. Тамо се сместио, каже да је скроз задовољан смештајем. Питамо што се Ник није јављао, каже нема појма, да ли се нешто наљутио што му нисам помогао (ама јесам али два сата касније, кад се он већ снашао), или што сад има девојку па га та никуд не пушта... Какогод, не говори више ни са нама ни са њим а не прича ни у чету званом „Пут за Србију“.
Киш се доста променио. Није нешто много ослабио, каже, али делује жустрије, мање тромо, па и изгледа мршавији. И радио је на себи, мањи је пробирач, радозналији, ма начисто је сазрео за ову једну годину. Наравно, и даље воли мачиће, па смо део вечери провели на тераси. Линда и Санда су му додавале мачиће једно по једно, стављале му на раме. Навраћао и један јеж.
Ја нисам пио, јер ћу га одвести на спавање. Није ни он много пио, каже на то наше се треба навићи, други је ритам.
Сутрадан смо ишли у Петерхид да печемо ракију. Прво смо свратили до старог мотела, што спада у његову постиндустријску археологију, фоткање рушевина. Мотел је потпуна рушевина, чак ни графити на унутрашњим зидовима нису опстали. Нисам мислио да ту нешто много фоткам, јер је ту Јози већ одавно урадио одличну серију, ал' повукао ме амбијент, тако апокалиптичан. Ма, пропустио сам да снимим рушење старог „Радијатора“, никад нећу бити комплетан што се тога тиче, ал' ето кад ми се већ указала прилика, што да не. Шкљоцнуо сам шеснаест комада. Ех, какво је то место некад било.
Терен испред мотела је фино уређен, чак је један део асфалтиран у бајаги уличице, са све саобраћајним знацима, служи да инструктори вожње доводе полазнике да ту вежбају полазак, заустављање и остале елементарне маневре. Зато их често и виђамо кад идемо на башту, кад изађу одатле таман се нађу нама на путу. Некад се догоди да претекнем и по три таква возила.
У Петерхиду нас је чекала једна тура јабуке, да се испече. Бар је видео како се то ради. Чуј, видео, учествовао. Истина, нисам имао нешто много посла за њега, чак му нисам дао ни да доноси дрва, јер је тих двадесет корака до суседне шупе пуно којекаквих клопки, сваки час се у корову испречи неки комад дрвета или старог гвожђа, баш ту су мајстори пре три године формирали ђубриште. Зато се прошетао до главне улице, где на углу има нека празна кућа, којој се зид био потклобучио пре више година, а прошле се и провалио, па се појавио отвор. Ту се испрва видео део собе, а сад се види цела и помало и суседне две. Кров је поприлично начет, фале делови на задњем крају. Наштрикао је гомилу фотки тамо. Штета што је већ септембар, да је пешес недеља раније, могао би да слика роде, има по гнездо на сваких стотинак метара.
Добили смо пет ипо литара, што је испод просека, ал' ово и није било нешто да се броји, ово је била показна вежба. Сама јабука баш и није нешто издашна са шећером. Свеједно, са овим смо изашли на рекордних 197 литара за ову сезону.
Деветнаестог смо ишли у шири обилазак. Прво до старе куће, да види и то. Онда смо отишли до пешачког сувог моста, где смо били и прошле године, али смо овог пута прошли до другог језера, па фоткали рушевину шпиритане са те стране. Нисмо улазили, сувише је ризично. Продужили смо даље, до зграде где је некад била Бангро. Попели смо се горе у поткровље. Кров је одавно нестао, као и већина преградних зидова. Конструкција још држи, комуњарски злотвори су то урадили од добро заштићеног челика, чак је и та бледозелена боја на потпорњима остала. Ово где он стоји је била програмерска соба кад је ту био Аваи, а иза мојих леђа је онај љубичасти зид што је још остао од директорске собе и Цициног предсобља.
Онда смо отишли на кафу на обалу, између два моста. Паркирао сам се у подземље, негде испред просторија где још пише ДБА, под платоом ака тргом испред сдк. Штета за амбијент, сад служи само као паркинг за раднике у банци, а и банка се одавно повукла из бар половине простора, ионако сад ту више није никаква централа, централа је ваљда негде у Београду, а њихова централа у Грчкој. Овде је деведесетих врвело од бизниса, било је бар десет дућана отворених по цео дан, и кафић је имао и паркирану лађу, или је лађа била ресторан за себе.
Ово сам снимио окренут леђима улазу у бившу ми фирму. Опет имамо више историје него географије. Унутра је, колико се може видети кроз прљава стакла, крш. Нешто као да је прошло исељење, однело се шта се однело, сад само још да дође нека екипа да покупи ђубре... и та се екипа изгледа чека већ 12-13 година.
Онда смо отишли кући, потрпали се сви у комби и отишли у Занатлију на велики породични ручак. Наравно, гулаш. Добар.
Увече сам га отпратио, пешке, до преноћишта (има једва километар одавде). Био је спаковао једанаест бочица за воду, од по пола литре, са неколико врста ракије, и уредно их сложио у гепек као резерву воде за пут. Биће од њега једном шверцер. И вечерали смо тамо, пробали и ту њихову јагњетину с ражња и домаће пиво. Није лоше уопште, узимаћемо ми од њих још. Ту смо се и растали, пошто је он намерачио да сабајле крене на друм.
Било је и доста трачева из Феривера, али сад не бих знао шта сам од тога чуо тад а шта касније. Сећам се само да су он и Јан били у Торонту, и били некако одушевљени оним што им је Јевгениј причао... Па оно, јесте, кон артиста бар то мора да уме. Није толико проблем ни што се ту гура нека нова технологија, па макар и да је гура Мали мекани, проблем је што нас нико ништа није питао, а кад су помажњавали код из старог Федс и старог портала (Кишовог), то су приказали као својеручну победу. Муфљуска посла.
Спомиње се: Аваи, Бангро, ДБА, Зана, занатлија, Зорана Урдуљ (Цица), Јан Бренкелен, Јевгениј Носоровец, Јошка Апро (Јози), Киш де Кок, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Мајкрософт (Мали мекани), Николас О'Киф (Ник), Петерхид, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), сдк, Федс, Феривер Фертилајз (Феривер), шпиритана, на енглеском