24-VIII-1981.
Рођендан у војсци, јебига. Провео сам га на стражи, пуштајући у глави све неке дугачке ствари - оно од Корни групе, колико га се већ сећам након десетак година, Олдфилдова „Цеваста звона“... и ту нас, срећом, пусте, нисмо били на стражи наредног дана.
А тог наредног дана је у касарни био концерт Вере Матовић, на фудбалском терену. Чуо сам за њу, није да нисам, ал' немам појма ни шта пева ни где се појављивала, народњачка певаљка као и свака друга. Ал' видим да су се официри узмували, ишчекујући догађај, и ко зна како сконтам да у касарни постоји фото лабораторија. Ауу... то морам да ухватим. Е сад шта сам коме напричао, да ли сам салетао само Елвира или још неког, немам појма, али нето резултат је био да сам у рукама имао фотоапарат, не знам ни чији ни откуд, и кључ од лабораторије, и пар ролни филма, ваљда Фотокемикиног КБ17. Вероватно сам то спремио претходних дана, као и материјал - уложио сам нешто од оне лове што су ми моји оставили.
Нисам баш имао неки план, само да сликам концерт и негде окачим фотке, можда у просторијама поред кантине, тамо би било нешто места за као зидне новине.
Да сам га исфоткао, то јесам. На другој фотци је дете неког официра донело Вери букет цвећа... и даље се ничег битног не сећам. Могуће да сам тада попричао са неким Рашићем, беше ли Бранко или Богдан, нешто на б, тада је био рок фотограф у Британији, касније постао познат као Брајан Рашић, имао гомилу фотака са Стонсима и Боувијем и чак негде 2022. држао изложбу у Зрењанину. Напросто уочио колегу па ајд да се издиванимо. Он је ваљда био у оној другој касарни, или нешто морнаричко.
Ни немам појма шта је било са тим фоткама и шта сам све снимио. Од целе сеансе су ми остале само ове две фотке на папиру, ни тог негатива нема. Неким чудом сам сачувао осталих десет, не фали ништа. Важно да сам био виђен да фотографишем, а после су ме салетали да се сликају. Те сам и делио фотке... уз малу надокнаду, класична тарифа, двострука цена материјала. Чудо једно како момци воле да се сликају у војсци и да шаљу кући или чувају за успомену, а овамо као не подносе војску. Свеједно, кренуо ме посао. У лабораторији, зачудо, баш добро повећало, чешка Меопта, никад нисам радио са тим ал' ионако су сви исти. И сви имају ону фијочицу за убацивање ЖМЦ филтера за колор фотографију, имала је то чак и стара УПА, и те филтере никад нисам видео. Можда једном на слици.
Јеботе, као некад.
Истина, целог септембра или није било ништа од тог, или нисам сачувао негатив. Ал' зато октобра па надаље...
Касније сам јој писао да ми шаље само дуван, то не могу да купим, паре да ми не шаље. Тог октобра, кад је дошла следећа класа, већ сам био задужен да их фотографишем, све до једног, за буквице. То сам уредно обавио, кренуо ме бизнис, и био сам до новембра већ стигао дотле да, за оних пола сата што смо имали слободно после ручка, таман дунем два пива (ожујска, што је отприлике за прање ногу, а причало се да у пив(ов)ари то и раде). Пара увек довољно, скоро да сам могао да шаљем кући.
Успут смо имали и две бочне приче... Два-три пута су долазили резервисти, из некакве, изгледа, занатске чете, да мање више не раде ништа - не иду они на маневре, они су ту да поправљају шта се поквари, то су пушкари, аутомеханичари и слично, мештани... Коју су количину вина они доносили, леле мајко. А остајали су само за викенд. Видели бисмо их само док се скупљају и ударају по пиву док још ради кантина; после би се повукли у своју зграду тамо иза стражаре... Брзо смо их прекрстили у резервоаре. Оно је било бар два канистера по двадесетак литара, а рачунам да се није све ни видело.
Друга екипа која се скупљала исто недељом али преподне су рагбисти. Неком је пало на ум да шири тај спорт, и изгледа да су на све стране ишколовали довољно тренера - већ је постојала и лига - а за тренинг су добили да користе фудбалски терен овде.
Леле... да је Елвир ма десетину рекао нама шта је овај тренер говорио јадним клинцима, па ћебовали би га или би га неко већ робијао. Каквим се речником обраћао, каквим тоном се драо, гори од америчког наредника за време обуке... и још су ти дошли добровољно. Не капирам који је то ментални склоп који то трпи. Но, видели смо их само два-три пута, а онда су нестали. Да ли су нашли неки цивилизованији терен, или се цела причаа распала, ко ће то знати.
Ту је и Елвир негде сконтао да не би било лоше да имамо неке ваннаставне активности, па смо се, само први вод, организовали...
Е, сад, зашто само први вод. Па зато што смо били телеграфисти, и што смо били прилично школовани - четворица са факултетом, двојица са вишом, већина осталих са средњом школом... можда смо имали двојицу-тројицу са основном. Други вод су били телефонисти, они су били онако, ни тамо ни овамо. Трећи вод, међутим, линијаши, јоој... Чисти теренци, њихов је посао био да упрте котур телефонске жице на леђа и развлаче је по положају, а после да иду да је скупе. Ту се није тражила нека памет. Неко је провалио податак да они, кад се скупи на гомилу, имају више година робије него школских година после основне. Оно, јесу били већином сировине, неки дибидус брђани, неки сарајевски мангупи, склони кавзи и подвалама, и вечито у завади са својим поручником, ваљда оним Македонцем, који је једини изгледао зеленији од Елвира, чак је био виђен како из касарне носи кући хлеб, сапун и клозет папир. Само је пустио брчине да изгледа старији, ал' му није много помогло.
Ми смо имали други штос - да лепо питамо свога шта то има да се ради, да се око тога сами организујемо и завршимо посао брже него што бисмо га радили да нам он командује, он ионако само смета. А кад то завршимо, да нас остави на миру. И то је углавном тако и радило, па је било често да га ни не видимо по цео дан, одлично. Е онда њему у плану рада пише да треба нешто да нас кеца, и то по правилу не буде онда кад направимо неку пиздарију, то смо умели да покријемо да он ни не зна, него баш кад смо све урадили како треба ал' њему пише у плану... е онда је кренуо отпор.
Спомиње се: Елвир Поздер, Корни група, на енглеском
22-V-2023 - 31-X-2025