Корни група
(Бенд, Југославија)
Тек, ево, 2025. године ми је синуло да би требало да имам и рубрику о бендовима - јер ако сам већи део живота провео тако да су ме сматрали за рокера (чак ми неки нису веровали да ама никад нисам свирао гитару ни био у бенду, био сам у најбољем случају фотограф понекима), онда је ред да бар споменем бендове који су ми значили.
А то је пре свега Корни група. Настао 1968. спајањем Бате Ковача (пре тога био у Индексима) са тројицом момака који су дотле свирали по виђеним београдским бендовима, вечито је кубурио са певачима. Прво је ту била Сека Којадиновић из тетка Мириног позоришта (за њом није остао ниједан снимак). Онда је ту био Душан Прелевић... срећом па се реч боем усталила, иначе би га звали некако алкохолније. Као недисциплинован није дуго могао да остане, ал' ето остао је тај један сингл за њим. После је имао неку као соло каријеру, чак и албум, не верујем да је од тога икад зарадио да покрије колико је попио... Онда је целу 1969. ту био Далибор Брун, генијалац сам по себи, који је већ могао да отпева шта је и како Бата тражио, ал' из ко зна којих разлога се вратио на море и тамо наставио соло (што није уопште лоше, добар је). Онда је седамдесету и седамдеспрву певач био Дадо Топић, а за њим је из осјечких Динамита дошао и Јозо Бочек, и то је била ваљда најбоља постава. Онда је нову седамдездругу Дадо дочекао са својим Тајмом, а у Корни групу је тек налето дошао Златко Пејаковић (у међувремену је ту био неки Здравко из сарајевских Амбасадора), опет из Осијека, и остао ту до краја (па и мало дуже, његов соло албум из 1975. је опет група само под његовим именом).
Пошто су били код ПГП РТБа, који тада још није имао стерео технику за снимање (све до краја 1972.), постали су неопевани светски куриозитет, бенд ком је прво изашао трећи албум. Први, да се ја питам, би изашао 1970. са оне две дугачке песме, а на другом би била поема „1941.“, што је изашло тек ваљда 1975. (и даље моно).
Мислим да сам само једном пропустио њихову свирку, у Задру 1972. Од 1969. до 1974. сам био на бар пет њихових свирки, неке и фотографисао, чак и филмче снимио, и продао Бочеку неке фотке. И негде имао парче пластике од Фурдиног бубња.
Не знам колико сам ја ту учитао својих идеја а колико је то било стварно, но Бата Ковач ми је, негде око седмог разреда, био некакав циљ, шта бих ја то хтео да постанем - матори зајебант који је толико јак у својој струци да му не може нико ништа, може да се зајебава до миле воље и зна да ће му то проћи, јер не могу без њега. Сад више не знам колико је он био баш такав, тј. колико се уопште зајебавао, више ми делује да је био озбиљан и одговоран и пре свега пазио на посао, при чему је имао феноменалних брљотки јер је вазда мислио на следећи непосредни циљ, а губио из вида ширу слику. Ни први ни последњи геније са том маном.
Брљотке нису биле само пословне природе (нпр то што се кладио са собом у не знам шта да ће да победи на Евровизији 1974. а кад то није успело, онда разбуцао бенд), него и то што је после одустао од оног што је најбоље радио, јер то као не пролази добро на тржишту. Није пролазило и даље, али је бар наљутио своју верну публику. Ниједно извођење „Једне жене“ након оног од 20:45 није томе ни до колена, уништио је песму. Срећом, „Пут за исток“ је некако ту боље прошао, мада је после 01-I-1971. имао занимљиву историју... Већ наредне године је на албуму изашла у нешто измењеном облику.
Прва верзија из 1971. је била нестала, и Бата је чак рекао да то није та песма, није био задовољан. Снимак се ипак појавио, неку деценију касније, и у ствари ми се више свиђа, ту се сналази са крмачом и постиже много моћнији звук, ваљда зато што је за ону другу Бата већ имао електрични клавир а још није имао синтисајзер. Последња верзија из 1974. је нешто друго, ту он тера и „мугуси, жмугуси и електрични роштиљи“, па и клавирски део много боље звучи, то му је ваљда најбољи соло у каријери. Касније је правио неке инструменталне верзије, и усрао је ствар, то више није било то. Слично је урадио и Саша Локнер осамдесетих, са опет тако неком синти верзијом и то више звучи као Жан Мишел Жар него као Бата. Ал' тада већ ни Бата није личио на себе.
И никад није написао симфонију, а штета.
Спомиње се: 02-VI-1968., октобар 1968., 03-IV-1969., 17-VIII-1969., и део следеће недеље, 28-I-1970., 20-III-1970., 12-IV-1970., 07-VI-1970., 08-VIII-1970., 18-XI-1970., 01-I-1971., 20-VI-1971., 10-VIII-1971., 17-VIII-1971., 01-IX-1971., 16-I-1972., 08-III-1972., 07-V-1972., 09-V-1972., 26-VI-1972., 18-VII-1972., 24-VII-1972., 02-VIII-1972., 01-IX-1972., 12-IX-1972., 29-IX-1972., 29-I-1973., 20-V-1973., 01-X-1973., 01-XI-1973., 29-XI-1973., 13-I-1974., Корни група само вечерас, 06-II-1974., 19-II-1974., 10-III-1974., 20-III-1974., 26-III-1974., Алкохолно крштење, 01-IV-1974., 23-V-1974., 17-VI-1974., Средња олимпијска, 25-XI-1974., април 1975., 23-VIII-1975., 24-VIII-1981., 30-XI-1981., 15-I-1988., 19-I-1999., 23-VIII-1999., 06-VIII-2003., 18-II-2019., 11-IX-2021., Годишња журка, 14-IX-2022., 05-I-2025., Задар, мрз плаџер, на енглеском
2-I-2025 - 15-IV-2026