октобар 1981.
Те смо се некако организовали. Пошто цео дан нисмо имали друга посла него да стражаримо, што је било по два сата од сваких шест, неком је пало на ум да издајемо четне новине. Од чега је испало да су то биле новине првог вода, јер остала два вода нису ни мислила да учествују. Од материјала смо имали папир и оловке, а онда се нашла и писаћа машина и гештетнер. А онда нас је кренула карта, јер су чак двојица момака имала склоности ка сликарству. Један је био Мађар из неког села око Суботице, и зачудо је добро знао српскохрватски, што у тим селима није увек правило. Други је био са ваљда Крка или Брача, Далматинац. Како су се њих двојица нашли, тако је кренуло - један је радио илустрације, други карикатуре, и то иглом директно на матрици, што је после одлично испало у штампи. На завршној карикатури ја провирујем с десна, а фоткалица ми виси о врату. И погодио је лик.
Стража је имала неколико предности. Прво, не радиш баш ништа, осим што након четири сата паузе, два сата шеташ негде уз ограду, са пушком о рамену. Друго, имаш само два официра изнад себе, командира страже (што и није официр, то је неки десетар, дакле обичан војник са ситним чином) и дежурног официра, који никад није ту. Треће, не види те нико, тј сви знају да си стража, ко још шета пушку, и иако те сви виде нико те не гледа, што смо користили да прескочимо бријање. Бријао бих се тек сваки трећи дан, кад ми распоред додели место на капији, ту мораш да се пицнеш да те виде официри кад ујутро долазе на посао. Посебно задовољство је било да им прописно салутираш, нарочито кад носе нешто у десној руци, а, бато, заборавио си. Догађало би се да саставим и по шест дана, кад би ме капија запала недељом, тада не долазе на посао. Појавимо се тако Блаја и ја у кантини да попијемо по пиво после ручка, пита шанкер „ви сте из резерве?“.
Између стражаре и мале капије је била једна кућица, где је била тзв. соба за посете, где би гости који дођу да обиђу своје у војсци седели док се војник не нађе, не добије објаву да може да изађе итд. Такође и за разговоре, ако не може да добије објаву. До ње је била омања канцеларија, соба за дежурног официра (та се грејала). Ту већу просторију су ова двојица напросто заузела и направила атеље. Пошто је то војска, ако се нешто догађа, то мора да је неко наредио, дакле све у реду. Добрих месец ипо дана су њих двојица ту сликали, док неко није приметио па се распитао и за петнаест минута укапирао да никаквог наређења ни одобрења није било. Те су они покупили пинтле и потом се сналазили другде. Док је то трајало, а и лепо време, бар смо имали клуб у близини стражаре.
Већ за други број билтена је постало зајебано, био је тада већ новембар и окраћао је дан, нисмо више могли да седимо напољу и пишемо. Редакција смо били нас тројица - Блаја, Буле Спајић из Томашевца и ја. Практично зрењанинска... Сажали се на нас поручник Гашпареску, Панчевац. Био је и раније причао са нама, кад је видео шта радимо, а и некако по годинама смо близу, па сам га реда ради питао за Ђуђиног зета. Јој... кад је кренуо. Тај зет испада нека љига, баш. Ишли су заједно на војну академију, неко машинство, шта ли, и тај зет нешто није био рад да одради школарину и стипендију, а вала ни потоње вежбе у резерви, све и да одради само годину за годину па се деактивира, зна се да војска не пушта тако лако. Зато је негде нашао неки радиоактивни изотоп и убризгао себи у очи. Направио је себи таман толико штете да су га отпустили из академије, ниси ништа дужан, и да је доживотно носио наочари. Ал' ето, диплома у џепу о државном трошку, стану и храни. Ал' каже ни пре тога га нико није трпео.
Елем, поручник Гашпареску нам да кључ од своје канцеларије, која је игром случаја била друга врата од стражаре. Ништа нарочито, два писаћа стола, четири столице, писаћа машина и грејање. Лепе смо сате провели ту нас тројица, у топлом. Један би нешто куцао у матрицу за шапирограф, ето да нешто као радимо, друга двојица би се зајебавала. И ту негде крене прича о мом изврдавању физичког. Ма реко које изврдавање, ја од десете године нисам радио физичко, имам омању срчану ману и то је то. Војна је сматрала да то није ништа и ето ме где сам. Могу брзо, дуго, јако, бирај два. И ту падне опклада у пиво да нећу моћи да урадим десет склекова. Ајде. Нисам ни скидао шињел, јесте било топло али не баш толико. И урадим. Булету криво, ал' Блаја смисли како да се извади, „ајд у још једно пиво да нећеш моћи других десет сад одмах“. Е, зарадих два пива за ништа. А није био ни блеф, ни сам нисам био начисто да ли ћу моћи да их урадим.
Ееее, грејање. Грејања нигде није било, осим ваљда у две-три официрске канцеларије и вешерају. Више пута је пре спавања била дилема да ли позатварати прозоре или не, и сваки пут би победила народна мудрост: „од смрада нико није умро, од хладноће јесте“. Осим кад је наш Гиле Бацин (исто Зрењанинац) ухватио обичај да прдне најјаче што може кад улази, и одшета до свог кревета. Док ударни талас стигне до њега, он већ хрче. Па му је стављено до знања да, кад већ мора, то уради у авлији, па тек онда да уђе. На њему смо губили по двадесет минута, док то не изветри, а онда затварај.
Изашла су укупно два броја. Онда је била нека свечаност, бемлига за шта, средином новембра или децембра, и делиле су се награде некакве. Двојица-тројица, што су постигли неке резултате у такмичењима до нивоа округа или ту негде, су добили по десет дана ванредног одсуства. Буле Спајић, као шеф редакције, је добио неку књигу, и то од неких вишкова, оно што се набавља под морање а првом приликом избацује. Јасно је било да нема везе што смо ми телеграфисти негде око интелектуалног врхунца могућег у војсци, заболе војску за било какву памет, културу или било шта слично, нама треба топовско месо.
Спомиње се: Благоје Вајски (Блаја), Ђурђа Мићуловић (Ђуђа), на енглеском
3-III-2023 - 24-I-2026