Музикант опште праксе, члан хора новосадске опере, последње што знам. Предавао музичко у некој ситноопштинској основној у крају преко дана, ноћу би свирао у кафани (клавијатуре, пре свега хармонику).
Има згодну причицу са том школом. Директорка је била другарица старог кова, у дневник се пише само пенкалом, никако хемијском. Та врста класике и уредности. А он увек друга смена, увече кафана до нека доба, спава пре подне, поподне настава па тако у круг. Кола као бећарске гаће, киша пере ветар суши. Заустави га она на ходнику и каже да је срамота да му кола тако изгледају и да треба редовно да их пере. "Пробао сам, верујте, али се скупе па не могу врата да затворим". Он оде на час а она остане забезекнута у ходнику. Завршила се тако што је слала децу да му перу кола кад он не види.
Причао ми је како је, пар година пре тога, зрењанински ссој организовао велику свирку у, пај сад, комитету. Све нови бендови, строго панк и протоновоталасни.. Један од бендова у неком тренутку прекине свирку, певач дохвати микрофон, дође до ивице бине и каже „народе! знате шта! изете ми курац“ и онда наставе да свирају тачно тамо где су стали.
Неки млади политичар из Ссоја му приђе пре следеће песме, одвуче га у страну и објасни му како стоје ствари. Овај клима главом, све је схватио, важи. Млади политичар оде, срећан што је одлучном акцијом решио шкакљив проблем. Овај се врати до микрофона, опет до предње ивице бине, и обрати се публици: „Управо су ми јавили да је ту, у првом реду, и друг Бора из комитета. У том смислу, онда, друже Боро, изете ми курац!“.
„највећа увреда за музиканте је кад их неко пита бенд "јесте ли ви сви из истог оркестра?".“
18-XII-2019 - 2-II-2026