12-IX-1981.

Како рече Елвир, нас су овде скупили према потребама територијалних јединица наших општина и резерве. Аха, па је од нас двадесет у воду било четворица из Зрењанина и један из Идвора, ама нико из Словеније, Македоније, Црне Горе и Беиха, па и уз двојицу Албанаца и даље може да се бројимо као српскохрватски вод. А и од Хрватске, осим Дудека из Загорја, све Далматинци, у распону од Малог Лошиња до Макарске, и двојица из Загоре (један из Книна, други из ваљда Обровца или Имотског).

Тог дана је дувало широко, и сви су се сложили да се ко се с ким попичка тог дана, то се не броји. Чекаш да прође, шта је било било је.

Још је горе било што је био септембар, а високо дрвеће око фудбалског терена, некакви јабланови ваљда, већ осушили лишће, олистаће опет за месец и нешто, и то шушти као лудо, гласно и свуда, без промене цео дан. Нема налета, нема застоја, само равно шшшшшшш цео дан. Нервира, излуђује, две три туче избегнуте интервенцијом ових из краја, знају они шта је то и како је. Срећом субота, па смо сутрадан сви ладили јаја.

Лишће је опало до краја септембра, па смо сваког дана морали да га чистимо. Једног дана, таман очистимо, све одгурамо у канал за кишницу, који се пружао од отприлике мензе па до предње ограде и даље у море, кад ти слеће неко битан хеликоптером на фудбалски терен. Вероватно није имао никаквог посла код нас, ми смо мала касарна, нема ту нико изнад капетана, а ни у великој касарни, и они имају терен, него је ваљда због нечег на рту, ту је ремонтни завод за бродове и вероватно све што морнарица има у граду, на рту нема места киоск да се постави а камоли да се слеће.

И наравно да издува све оно из јендека, суво је све, ништа се није залепило. Очистимо поново, и нико не мисли на то да ће овај то још јаче да издува кад буде одлазио. Очистимо и трећи пут. И нико се не буни, нити размишља да то урадимо некако ефикасније па да не морамо поново, боље овако, лако је са лишћем, боље и то него да нам Елвир измисли неки занимљивији посао. А и њему боље, ето војска има шта да ради а он није морао да напреже оно мозга да смишља шта.

Десило се да смо нас тројица Зрењанинаца били дежурни у кујни. Први пут смо се били јавили добровољно, упркос аксиому да се никад ни за шта не јављаш, јер кујна је кујна, склоњен си, нико те не дира цео дан, а увек може да се макне неки вишак нечега, макар да се дође до свежег хлеба. Јер војска је војска, прво троши оно старо, да се не баци. А ово је мала касарна, у ствари ни нема своју кујну, нама су доносили тзв бидоне, алуминијумске буриће са клопом, из оне веће, а ми само одатле сипали и после прали судове, за шта смо имали неку машину. Та машина одавно није грејала воду, а и детерџента никад није стављано довољно, то је био обичан туш кроз који се гурало посуђе. Ал' имало је неки притисак и успевало да опере... довољно. До краја би нам нокти били скроз мекани. Морали смо да увежбамо ход, јер је под увек био клизав - она пресована и глачана ризла, преко које цео дан цури вода са танким слојем масноће.

У расходованим бидонима, онима где поклопац више не пасује, смо износили помије на ђубриште. Кад нам је био први пут, водио нас (Блају и мене) неки десетар Тељић, мали Босанац, ма као да га је Бранко Ћопић написао, да нам покаже где је ђубриште. И ту успут причамо о којечему, кад ти он пита „а шта сте ви у цивилству“. Нас двојица се само погледамо на шта личимо - оне беле блузе већ увелико замазане, биле су још прошле недеље зреле за прање, теглимо олупано буре са помијама... и праснемо у смех. десетар скроз збуњен, шта сам сад погрешно рекао. „Он је оперски певач, ја сам професор математике“. Трас.

Кружио је тада виц о светском конгресу хирурга, где су се надметали протетичари са пресађивачима. Па ајде да виде шта је ко постигао. Од протетичара, прво Рус: „једном нашем одсекло обе ноге, сад са нашом протезом трчи маратон и узима медаље“. Амер: „ах, груба руска техника... наш један остао без обе руке, метнули му протезе, ено га професор виолине на конзерваторијуму“. Од пресађивача, Босанац: „Нашем једном одсекло главу, ушили му дупе уместо главе, ено га пева у опери“.

Наравно, ово сам морао да испричам пред Блајом. Две секунде пре поенте сам се сетио како се виц завршава, ал' сад нема назад, нећу ваљда да ми виц пропадне. Није замерио, после га је и сам причао даље.


Спомиње се: Благоје Вајски (Блаја), Дражен Јерић (Дудек), Елвир Поздер, на енглеском

18-I-2023 - 4-III-2025