мај 1977.
Није се много тога догађало, осим што сад више нисмо имали те рачунарске предмете, тј теорију алгоритама и аутомата те основе рачунских машина. Остали су нам нумерички методи и нумеричке методе линеарне алгебре, ака нумела (што је и сам професор прихватио).
Качење дуплерица и других већих фотки по соби се наставило. Ту и тамо бисмо додали и понеки свој цртеж или чак и фотку, али згодне голе рибе су биле у већини. Повремено бисмо пописивали - колико пичака, сиса и гузица се види, и то је брзо постало врло заметан посао, да смо се кладили или бацали кинту, па ко изгуби има да пребројава. Било је тога на стотине. Стање бисмо записивали у табелу при дну овог папира под чивилуком. Кад се увећа фотка, види се да смо до тог тренутка то урадили само двапут, при стању од 343 сисе, 172 дупета и 79 (19?) пичака*.
Славе и ја смо се једном на паузи нешто домунђавали, ваљда шта ћемо пити увече од оно пара што имамо, али Борче је нешто начуо и кренуо да се распитује шта и како. Прво што је Славету пало на ум је да смо нешто као запослени, имамо, као тезгу, нешто часова у основној школи у Петроварадину, само друга смена. Овај се на то још више урадозналио, али смо га брзо смирили причом да радимо на црно и да нам је строго препоручено да је боље да се за то не зна. Тек се тако прича раширила по групи, али нас нико ништа није питао, јер смо се одмах ограђивали тим да не смемо да причамо.
И овде сам штогод експериментисао са фотографијом. Док се он више разумевао у практичне ствари по кући - чак је и кувао понекад, нису све била готова јела или подгрејано од куће - ја сам више знао фотографију и још неке ствари око тога, па смо се допуњавали. Некако смо уштекали његов репортерски касетофон у грамофонски звучник и напајали га мојим пуњачем за калкулатор, из чега смо извукли пристојан звук од можда 4 вата све скупа, што је било далеко боље но што би сам касетофон могао. Не знам шта смо друго имали од музике, запамтио сам само да смо вртели „Ведер рипорт“, тог је било највише, знали га напамет.
Имам и бољи снимак од овога, нас двоје, на исту фору, али преснимак је неоштар. Ово је дуга експозиција, бљеснуо сам ја њега па он мене. практика је стајала на нафтарици.
Ових дана су нас пар пута легитимисали, а ваљда је долазио и неки пајкан да поприча са нама, јер смо једно вече (ма још је био дан) били виђени у кафани „Земун“, пљунуто истој као и она код куће на 25. мају, локал у приземљу новоградње, голи зидови, виназ плоче, одјекује, металне столице и све скупа више личи на мензу него на кафану, па је за толико и јефтина и успут, сиђемо са буса једну станицу раније, што смо и иначе радили кад нам је требало нешто из самоуслуге. Разлог за целу узбуну, јер таквих разговора је било на хиљаде, не само по Новом Саду него и около, је што је неко упуцао (два?) пајкана приликом пљачке трафике. Трагова је било мало, само метак, а убиство пајкана нигде не праштају, па се решавало програмерски, методом грубе силе. Ангажовано је пар хиљада људи, чак су сво регистровано наоружање од 9мм позвали на „технички преглед“, не би ли упарили са оним метком. Случај је и био решен, пар месеци касније, али је у међувремену свако у узрасту обијача трафика био сумњив, па и нас двојица што смо виђени, мада на другом крају града, то вече.
----
* има примедба повезана са овим, види Формат.
Спомиње се: Формат текста, 25. мај, Малиша Борковски (Борче), Нови Сад, новоградња, практика, Славољуб Томић (Славе), тезга, на енглеском