Седели смо код мојих поподне и пили кафу. Лену смо оставили код нас, у кревецу, са дигнутом оградицом. Кад у неком тренутку ево ње. Мало смо се усрали, како је она то успела да искочи из кревеца, да није извела нешто опасно, океј видимо да јој није ништа, ал'... па да предупредим све могуће нападе страха и шта већ могу да приреде старији, замолим је да нам покаже како је то извела.
И одемо сви тамо, и вратим је у креветац, и она покаже... и тачно је све извела како треба, држала се за горњу ивицу док је пребацивала једну ногу, па другу, и задржала се тако да прво ногама иде доле, и ухватила се успут за усправне шипке тако да се држала за њих кад је дотакла под. Савршено, и још је и умела да понови.
Петнаестог сам, видим, био у ТИКу, што је друга металска фирма у оном сокачету иза Елмонта, негде између скробаре и доњег дела Руже, где смо од самог почетка имали две муштерије, па убрзо три, па четири... на крају је остало да нам само шљункара, на даљем крају сокака где излази на реку, није била муштерија.
Овде су се десила два изненађења. Прво, рекли су нам да нема везе колико је добро то што ми урадимо, док шефица књиговодства не аминује, џаба смо кречили. А, кажу, строга и зајебана, све мора да буде под конац. Оно, ти шефови су морално и материјално одговарали за тачност података, и ако се установи да су нешто мутили, или је неко други а њима промакло, било је и да су робијали. Са таквом одговорношћу иду и овлашћења, и није нам ово први такав књиговођа, та строгоћа и прецизност су били одлика професије.
Кад оно тамо, ко је та страшна шефица: Василија. Е, где си бре, откад се нисмо видели... Испоздрављали се и бог зна како, а онда се ту нашла и тезга за нас, да инсталишемо главну за књиговође (која омогућава рад за више фирми, сад раздвојених шифром или свакој по поддиректориј) за њеног комшију, који је исто био књиговођа у другој фирми у истом сокачету (али то је било пар година касније). Он је већ био помало смешан лик, неки Шурјак ког су звали Текс Вилер, много је волео стрипове, изгледа. Сећам се само пар одлазака код њега, ама само уласка и куће спреда, више не бих умео да нађем где је то било.
Друго изненађење је било што сам међу браварима у погону затекао Г., једину ученицу у целој генерацији ваљда 1983/4. из машинске, која је баш била скоро одличан ђак, четворо иза ње је покушавало да искамчи двојку преписујући од ње. За невољу, била је леворука, па је њена деветка била закошена од горе лево до доле десно, и завршавала се правом линијом, па је онај иза ње то схватио као слово q, а онај трећи чак добио q2. Толико појма нису имали да нису ни приметили да се у целом задатку нигде не спомиње то слово...
А отишао сам у погон јер сам чуо да би они могли да ми направе разделник за подно грејање. Тада се то правило као две спојене кутије, и то да шест цеви пролази кроз доњу и кроз преграду допире до горње, а других шест допире само до доње. Доста компликовано за израду и у ствари непотребно - двадесет година касније то су биле две цеви са по шест вентила нанизаних и са луфтирком на крају.
Но, свеједно, разделник какав сам наручио такав су и направили, и ево га ради и дан данас, тридесет година касније. Како сам платио, бемлига, ваљда је пала нека компензација са ДБА, они нама дали тај разделник, ми им опростили нешто дуга... Ионако су паре биле бесмислене ове године.
16-IX-2023 - 16-XI-2025