октобар 1996.
Јутро уме да буде баш лепо овде до половине октобра, понекад и дуже. Било ми остало нешто колор негатива у Практици па сам ваљда мислио да однесем код Жике Монгола на развијање - одавно више не радимо своје фотке - па сам тог јутра шкљоцнуо неколико комада. И Лену и Нину како се споро облаче и расањују - једна у школу, друга у обданиште - и посебно овај снимак кад се Лени спрема дечије седиште на старом добром црвеном бициклу, оном што има с једне стране 15мм а с друге 17мм матицу на задњој осовини.
Успут смо оставили Лену у обданишту, успут је код месне, и онда продужили на посао - ја ваљда још увек у малу Бангрову зграду код Житног, она до општине. Ту негде нас сустигне Марина. Становала је тада у нашем крају, још даље од нас, у некој од оне две кратке улице на крају насеља. Тада је нешто експериментисала са косом, сваких пар месеци би истонирала сву косу за пар нијанси светлије, па онда пустила да јој расте. Тако је горе имала прилично тамну косу, а негде око дупета, па и испод њега, била већ плавуша. Занимљив ефекат, и, ето, запамћен.
Тај километар ипо што је возила иза нас је био онако, мало чудан, јер као покушавамо понеку реченицу да разменимо, ал' ово је главна џада, тутње камиони и од разговора, у ствари, ништа. Да нисам тог јутра начинио ову фотку, не бих се свега тога ни сећао.
Овог месеца сам инсталисао последње парче за ШанкСис код Зекија у кафану коју је отворио негде на пола пута између бусодрома и Житног, не баш на главном сокаку него први до ћошка у бочном. У ту завршницу је ушла и аутоматика за прекњижавање утрошка и пазара из кафане у главну књигу, што се увек ради на самом крају.
Кафана је занимљиво урађена, успели су да сакрију да је под био земљани. Да је био још мало равнији и да је било неког одјека, не би се ни по чему приметио да испод тепиха нема бетона. Кувала је Данка, ту сам је ваљда први пут и видео. Не сећам се клопе ни по добром ни по лошем, рекао бих нешто изнад просека.
Наравно, апликацију никад нису ни користили ваљано, и као и сви остали њихови подухвати, ни овај није потрајао дуже од неколико месеци. Софтвер никад нису исплатили, ако се не рачуна пар службених ручкова на које смо водили могуће муштерије. Да су издржали, након двадесетак ручкова бисмо ваљда били квит.
Ћале је имао обичај да ме пријави као добровољца да му свратим у виноград после посла, што је било океј, и програмери имају душу, мало зеленила опуштенције и физичке активности. Проблем је био што је остао исти као и пре двадесетак година, дакле ја нема шта да мислим, он је све смислио шта треба да се ради. Додатно би ме изнервирао кад му кажем „важи, идем на терен па кад тамо завршим, свраћам до тебе“ а он обавезно, „добро, само дођи мало раније“. Тамо би већ налазио начина да ме још изнервира, нпр кад ме зове са другог краја винограда, што је око 70 метара, питам шта ти треба, каже дођи само, дођем, каже треба му чекић. Па чекић ми је био поред ноге, могао си ми то рећи одмах. Или кад би се нешто товарило у колица, да одгурам до бунара, где је одлагао биомасу за компост, обавезно би товарио превисоко. Узана је стаза, комшијин виноград је подивљао, чешемо се о гране док пролазимо, има пола да ми спадне, дај да окренем две туре. „Ма, неће“. „Важи, шта спадне спало је, ја не стајем“. И спадало је, нек је он истерао своје.
Једном се десило да сам наишао кад су са мном били наш инжењер и Пали. Паркирао сам кафеног на долму, као и увек, и кренуо да дозивам ћалета. Срећа у оне године у просвети и оно што ме учио Блаја како се истерује глас из стомака, па сам увежбао довикивање преко реке. Ћале је већ тад био штогод наглув, ал' чуле би комшије па би му јавиле, и обично бих већ за десетак минута видео како силази до чамца. Није било ништа велико да се ради. Знаменит дијалог око комшијиног винограда, кад сам питао свог инжењера шта каже
- који виноград?
- па овај овде
- где овде?
- па ту ти је испред носа
- где испред носа? где ти ту видиш виноград?
И био је у праву, то је била таква џунгла да се није ни примећивало да има лозе. Дебели је ретко навраћао, а и то не да би ту нешто радио, него да се одмори од жениног дугачког језика. У том корову сам спазио и цвет маслачка на дршци од 60 цм, толико му је требало да дође до сунца.
У повратку су момци морали да ме погурају, јер сам се паркирао са предњим точковима у блату... дубине 3цм. Но, и то је било довољно да кафени не може да извуче, замастило се квачило и проклизава. Што је океј, осим кад треба да кренеш на било каквој узбрдици, то одустани. У ствари сам увек гледао да га паркирам на низбрдо, за случај да неће да упали, што би се десило два-три пута годишње. Једном чак у Београду, на бензинској пумпи, напуним га а он неће. Лако се гурао, па сам га у два корака дотерао до пешачке брзине, ускочио, убацио у другу, пустио квачило, пали, иде.
Спомиње се: Бангро, Благоје Вајски (Блаја), Данка Димијан, Жика Шашић (Монгол), Житни, Јелена Средљевић (Лена), Јован Димијан (Зеки), кафени, Марина Чикезин, Невена Средљевић (Нина), Пали Бодор, практика, ШанкСис, на енглеском
3-I-2024 - 28-X-2025