26-V-2024.
Двајспети је прошао онако, радно - брали смо трешње са оног узаног високог дрвета испред куће. Скупило се двајспет кила, скоро за један казан. Јер не можемо толико појести, у замрзивачу тек нема места, а и компота је већ направила више него што можемо да поједемо, дакле иде у ракију. Стенли и ја смо брали са обе стране лотре док се могло, а онда је развукао лотру на неких четир ипо метра, и даље терао сам оданде. Трешње јаке, једре, од оних што пукну у устима.
Те је дошао и тај двајшести, све по плану. За ручак сарме са сувим ребрима из Светофора (мало примеса неког чудног мириса, није баш прелаво и у ствари му не фали ништа, ал' делује чудно). Па мачкодрем, једно пола сата, биће довољно. Па туширање, па прелазак у чисте фармерке и ону као розе кошуљу из секендице у Сокобањи, у којој се намерно још нисам појављивао. Каже ми она „знам зашто баш та, зато што је у боји“. Наравно, за случај да се појави гомила фаца у сивом, да им мало лупим контру. Онда се појавило питање да ли да носим јакну. Тексас јакна је тешка и није за ово време; она из Лидла је у ствари лакша али је зимска, а једини разлог за јакну је што ми треба џеп, за мобилни. Овај је мало већи него што је била нокла, не би било згодно да га носим у фармеркама, педерку* ни немам, дакле јакна... ма, каже, шта ће ти мобилни. Па да снимим ако ми неко издиктира телефонски број, сад да ли да укуцам или да снимим звук, свеједно. Ма носиш еос70, снима и он. Па и то што кажеш. Требаће ми за такси за назад... прошли пут на Житном није био ниједан, па сам се вратио пешке. Ма, овог пута још лакше, нисам натоварен опремом, идем минималистички, дакле без телефона, без јакне.
Стенли ме одвезао до гимназије, мислим да му се јако свиђа да се возика у Јоди. Кад смо стигли, све чекамо да прође један од хотела, а као чека и он да прођемо ми... после вас, после вас. Изађем ја, да види да може да прође, а он отвара прозор да се поздравимо - Јасминин муж.
Друштво, бар почетни део, се већ скупио пред гимназијом - Средљак, Бајло, Сташа, Мима, Жара и, гле изненађења, Станка. Ослабила је јако, и док не проговори изгледа доста старија него... кад смо се оно видели, пре седам година. Али је остала иста, и бар сам имао с ким да запалим после. IV4 се окупио у много већем броју, и већ су били заузели своју учионицу (која баш и није била њихова, можда само једну годину). Отишли смо и ми у своју, ал' тамо не може да се разговара, толико одјекује да већ са метар ипо ништа не разумемо. Мало смо се сликали тамо и сишли у двориште, па нас је тамо сликао Монгол. Била нам се прикључила накратко и Г.М. из IV3, мада је заправо нисам баш познао - фаца је иста, све је исто али ми некако не иде да је тако ниска, штогод се повила, шта ли, ал' чим је проговорила сумње је нестало.
А онда полако до општине, свечана академија је у сали тамо. Од професора, само стара Ана (мислим да ми није предавала ништа, или само астрономију, ако смо уопште имали тај предмет), има већ 93 године и не пропушта ниједну од ових журки, и Мара, погрбљена, хода увек уз нечију помоћ, ал' се не да.
У сали је била таква душегупка, то прима стотинак људи, а нас је било 220 (теоретски на списку, плус особље, музика, новинари, уважени гости итд). Нашкљоцао сам пешес комада и тутањ напоље. Тешко дишем кад је душегупка, радије ћу да преседим четрдесетак минута на тргу него да будем гола вода.
Лијепе жене пролазе кроз град... Нека клинка, симпатична фаца, елегантни покрети и позе, носи неку бољу фоткалицу о рамену, седне после на суседну клупу и запали нешто танко па дугачко. „Извините што зурим, ал' кладио сам се са собом и добио, ипак је Никон... све моје ћерке терају Никоне, једини ја у породици остао канонџија.“
Око 18:45 видим да су неки изашли, издалека по димензијама познам да је Бајло... а то поред њега ће бити Драгана и Оли Бој. После чујем да је Оли Бој дошла да ноћи код ње, натоварила две торбе гардеробе као да ће на летовање, ћерка је довезла, и наравно промаши улаз, а била је код ње сто пута, од чега бар пет пута у последњих десет година. Оли Бој је, наравно, немогуће пољубити јер је опет на себи имала некакав оклоп од шминке, мада много мање приметан него раније. Онда је и почела раја да излази из општине, па је онда потрајало добрих петнаестак минута док је Монгол успео да нас поређа спрам коња (тј споменика). У тој гужви спазим Б., коју нисам видео од пре пет година, и одмах иза ње, гледа она мене, гледам ја њу... није ваљда... Позориште (в. 19-VI-1972., тада звана Безимена)! Вести из несвести, нисам је видео од тог јануара 1973. Ал' познала ме, каже по очима и лику, мада никад није ни сазнала како се зовем, а не бих знао ни ја да нисам оно 2007. добио матурске фотке за све три гимназије. Каже „здрав си, видим ти по очима!“. „Јесам, ал' нисам знао да се то види“... У неком тренутку ми се учини да се појавило неко униформисано лице, ал' јок, то је само Бора са брадурином још раскошнијом од моје, сав у црном.
А употребио сам и еос70 као магнетофон - нека Б.М. из друге, знамо се одавно, била је Бори жена једно време, ваљда прва, ми је издиктирала свој број мобилног, јер сам посебно сфоткао њен разред, тражили су - ту су и Б. и Позориште, и неке из мог старог краја, пешес их знам однекуд. Питам се јесу ли икако дошли до тих фотки, јер ми се она после није одазвала на поруку на тај број, нисам добио имејл од ње, не знам како да јој пошаљем линк.
Прође некако и то фоткање, уђемо у хотел. Ми из IV5пп смо још и добили исти сто као пре пет година, ал' IV3 је добио тик до музике, нису могли да опстану па су заузели два најдаља сепареа, иако је био план да се сепареи неће користити. Није ми јасно зашто су то урадили, музику је уговарао, ако се не варам, њихов човек - Борче, а он је обећао да музика неће бити прегласна. Па оно, и није, била је само јако гласна. И лоша... ту је било више кафанских фора него фино увежбане музике, нема везе што им је певач некад радио у опери, репертоар је био углавном банатски и холивудске педесете, нешто Гаравог сокака, Здравка Чолића, Бијелог дугмета (једини рокенрол целе вечери...) те гомила којекаквог крша, заправо народњака само без оног турбо, дакле убило се како су потрефили музику наше младости. Но, нисмо се дали омести.
Од наших је пристигао још и Мјежац са женом - баш су ми драги, добро обоје изгледају, каже продао је стан у Новом Саду и купио кућу у Темерину, већ реже лозу тамо - а појавила се и Рајка. Она је некако успела да преда бригу брату и његовима, да јој припазе мужа за то вече, док друге две колегинице се сличним неприликама нису успеле да ураде то исто.
Зујао сам около, некад са фоткалицом, некад онако, сретао се са гомилом познатих, доста њих које знам из довиђења са шећеране или из Змаја, па извесну Д.О. које се сећам из Стоура, познала она мене из цуга а ја њу јок, јер је променила фризуру скроз, уместо раскошне смеђе преко рамена сад је било нешто утегнуто плаво на фрцокле, ал' кад сам почео да ређам кога се сећам оданде, онда ми кликне па се сетим ко је... Изгрлимо се и изљубимо онако.
Драгана је посебно пребунарила фотке у свом телефону да покаже Оли Боју како се сликала са нашим близнакињама :).
Елем, ко је све био - редом, од IV3, већ речени Борче, Г.М. са мужем (из истог одељења) из Торонта, Стрле из Њуарка, Ј.Ј. (и даље одлично изгледа, као пре две године), Спира, Радоје, и још неколико њих. Из IV4 гомила њих - Жуца (у нечем дункл тегет на велике беле туфне, са рукавима од тила, као што је се сећам са неке од раних журки из трећег разреда), Ксенија (откочена, каже ради терапија), Ј.Б., Илдика (овог пута задужена да буде бебиситер професорици Ани, све се надала да ће ова да се покупи око десет, а она остала скоро до поноћи... тако је то кад знаш мађарски), Гаша, Јозда, Влада, Миља, Чарга, Милица, и још бар седморо њих којима, ако досад нисам, сад тек не морам да отварам засебне странице овде.
Плесао сам са Драганом, наравно, мада не уз неку пригодну музику, него ајд бар су извели пар ствари од Драгана Стојнића, то се њој увек свиђало. После сам једном и са Миљом, блок тј салату од неколико песама. Исто као и кад сам пре две године покушавао да причам са њом, ич је не разумем, да је бар за главу порасла... напросто је музика довољно гласна да је не чујем добро ако ми не говори право у уво.
Пиће је, по већ устаљеном обичају, било неограничено. То ови већи ресторатери већ знају, кад се окупимо ми маторци, већина више ни не пије, неки што више не подносе, некима се не слаже са лековима, а ови што још увек могу да пију не могу баш толико. Пробао сам њихову виљамовку, није лоша, наравно да је наша боља. Другу чашу ми је преузео Средљак, јер је сео тамо где сам је оставио, а ја сам узео ону што је Јасмина заборавила, не знам што је и наручивала. Кад је то отишло, келнер није био на видику, па ми је Драгана сипала пола своје кајсије из неке веће чаше. За њену крљаву ногу сам био питао келнера да јој донесе гајбицу, кутију, хоклу, изврнуту канту, било шта, ал' јок каже, не сме то да ради (јебига, хотел са четири звездице, импровизација је забрањена), него да слободно довуче слободну столицу и на њу дигне ногу. То већ није хтела да ради, нека као изгураће и овако. Но, након неког времена је приметила да почиње да је јебуцка, па смо сели уз ћошак, испод столњака дигла ногу преко мог колена. Пробали смо то и пре две године у Елмонту, ал' ми се онда чинило да баш има тешку ногу (боље то него руку), а добила је и гајбицу. Овог пута је ишло одлично, мени није сметало а њој сам спасао вече, изгурала је до краја без роптања, нико није ништа приметио.
Мима је седела лево од мене тог сата, па сам ухватио један тренутак, онако фоткајући скоро преко рамена и не гледајући превише, кад се са осмехом загледала негде далеко у таваницу, одлично испало, иако је еос70 изоштрио иза ње, на Рајку. Добио сам пољубац у образ за ту фотку. Шта да ти радим, снајка, кад сваке године све боље изгледаш. Није све ни до фотографа, нешто је и до модела.
Утом је стигла и вечера, око 21 како је и било договорено. Упркос томе што смо Бајло и ја нашкљоцали 330 снимака, од чега сам сутрадан урадио чак 271, нема ниједног тањира на њима, а можда је требало. Права хотелска вечера, све што у њој има је ваљано, ниједан састојак не смета и не квари збир, и довољно је обилно да ама нико није појео све.
Сад и хотел има шифру на вецеу, истина лакшу него нормални кафићи и бар има крштен бројчаник да се то укуца, а не онај дворедни као што имају у Ренеу**, где се састајао орг. одбор. С тим што је шифра била на налепници на довратку, врло крупним словима... и нико није волео да то куца - оба пута сам наишао на већ отворена врата, а и придржао неком иза себе.
Успео сам и да саставим Позориште и Гашу, међутим свемир није имплодирао, осим ако се велики не-догађај броји. Трајало је три секунде и... баш ништа.
Пред фајронт, док се вртело коло између столова, Драгана и ја смо сели да наставимо са вином (некаква „дубравка“, уопште није лоше, таман какво ми лежи), пошто смо јуначки издржали да ђускамо двадесетак минута. Док ми је коло пролазило иза леђа, три рибе су ми прошле руком кроз косу да мало разбаруше то што ми је остало (мислим Ксенија, ал' нисам запамтио друге две), и фазона ради, Чарга, он је носио фењер (тј био на зачељу).
Гледао сам да ли ће негде неко друштво да се скупља да продужи негде другде, ал' није личило да ће овог пута тога бити. Утом је Драгана звала такси, стигао брзо - наравно, били су спремни, посебно су били упозорени по својим мрежама да постоји овакав догађај, није шала, матурски парастос на 50 година па још све три гимназије на гомили. Она и Оли Бој су сишле код Леснине, ја продужио кући, стигао у пола два.
----
* оне беле јакне што смо накуповали у Трџи 1976, од неке танке пластике, кад се згужва стане у шаку. Технолошко чудо - лака, пријатна за ношење, непромочива. Не знам зашто су нестале. После сам питао на Бурундију сећа ли се ико тога и што је нестало, сећа се Фикрет а не зна нико.
** у ствари се зове Ренесанса, ал' је исписано у два реда, различитим словима, па ко примети примети. Јозда је заказивао у Ренесанси, ја споменуо „ово као код Ренеа“, и оба назива раде.
Спомиње се: 19-VI-1972., Позориште, 20-I-1973., 04-XI-2024., IV3, IV4, IV5пп, Боривој Најски (Бора), Бурунди, Влада Марканић, Гаврило Ташков (Гаша), гимназија, Градивој Ража (Жара), Градивој Средљев (Средљак), Драгана Витас, Душан Старкић (Стрле), Елмонт, еос70, Живана Арматовић (Жуца), Живко Мједеница (Мјежац), Жика Шашић (Монгол), Житни, Змај, Илдика , Јасмина Влајин, Јован Зданић (Јозда), Јода, Ксенија , Леснина, Малиша Борковски (Борче), Мара Страхињић (Мара), матурски парастос, Мерима Табарски (Мима), Миланко Ведрин (Чарга), Милица Зубатовић, народњак, Ненад Бајло (Бајло), Нови Сад, нокла, Оливера Стојановић (Оли Бој), Радоје Стевић, Рајка Чајканић, секендица, Смиљка Грајин (Миља), Станка Гргуревић, Станоје Сердаревић (Сташа), Стенли Бергер, стоур, Чедомир Спајин (Спира), шећерана, на енглеском
9-VI-2024 - 15-IV-2026