За олдвејва...
Можда дугујем неку причу о томе како сам стао са пушењем (пази, не кажем "престао", јер се још двоумим). Него, салдо је овај: за ових девет месеци сам попушио укупно једну цигарету, пре пешес недеља, онако, уз пиће, да видим на шта сад личи откако ми се пробудио нос итд. Па, не личи. Није ми гадно, штавише има нешто мало неког шмека, али мало... не довољно да окренем. Више ми се свиђа да повремено зађем где се пуши, а и то не свуда, или да наиђе однекуд дим доброг мириса.
Но, боља је прича како сам у Нинином друштву постао предмет приче, њен дечко убеђује једну да "yes you can go cold turkey - her dad went cold turkey this fall and he's still clean, no problem! Wanna go and see the man? He's the living evidence. It can be done."
Али... та једна цигарета ми је сад кец у рукаву. То ми значи да могу да проведем дан или два пушећи па да опет престанем, како ми се ћефне. Напросто, није проблем. Но, не намеравам да дигнем не знам какве паре на опкладама, него само толико да, кад једном сретнем оног Болдија, ако почне опет да кења против пушача, одиграм да сам се јако изнервирао и да на његове очи поново пропушим - нек се изједе жив. Два дана касније могу да престанем поново ;).
Шкрба: „...Дрину. А увек сам волдео ђубре: кад сам почео крајем 1981, пушио сам Опатију, црну цигарету, и то је заувек остала моја омиљена цигарета“
Исто... 1975. Мада, пошто сам пропушио на мору, трећи дан су ме Холанђани научили да завијам. И кад сам престао, последње пакло је била лименка Самсона (ал' није више ни лименка јер је од картона и пластике, а ни Самсон нема више онај шмек кад се запали, једино и даље мирише на суве шљиве).
...
Овде више не можеш да нађеш људско озвучење са графичким еквилајзером, то је сад постало езотерија ("егзотермично" (c) Панта Шикља Нафта). А зашто? Зато што је то Америма сувише компликовано, па се слабо продаје.
Четири дана касније:
...ми купили већ трећи пар тегова. Прво је била нека зајебанција од по две фунте ткомад, то је било тако, за разгибавање. Онда смо узели пре неку годину пар од по 5лб, тај ми је некако главни (мада и то што акам тегове, то углавном радим лежећи на поду, да се не претргнем ;). Сад сам почео то мало редовније, откако не пушим (мада, ајде, пушим једну месечно, прескочио првих осам месеци док сам се тога сетио, следећа заказана за крај августа) јер сам нагурао 88кг, што је мени много јер је лоше распоређено - све око екватора, а сад ми чак нешто тога подупире и вилицу, што ми се башка не свиђа.
Нина је пазарила следећи пар, од по 8лб комад, само што те ређе користимо, неопрен којим су пресвучени смрди на аригулу. Аригула се користи за салату, и има неки посебан мирис; то је госпоја запатила на сокаку, паралелно са осталом салатом, радичем, ружама, даниноћевима, турским каранфилом и младим луком :). Мирис није лош, али тегови напросто предозирају шаке. Био сам их прао и паркирао на Аладина (ал' лади - клима), проветрило се донекле али ево га опет, прати руке после употребе.
Зато смо се вратили на бициклове... Лена и ја освајамо комшилук, возикамо се сваки сутон у све ширим круговима. Био сам се частио за нормално седиште (21$ на бицикл какав данас кошта 80$)(то као штампач пљуцкавац - штампач џабе, деру за мастило), а јуче сам одверглао нека 3км (а и назад толико) да купим и Лени једно, па да не мисли стално на ту ситуацију на Блиском истоку* ("боли ме дупе").
Двајстрећег:
Иначе, коначно смо се наканили да купимо флашу вискија, након толико... имаш форе једном да погађаш запремину флаше.
(и пробали су да погоде - јел' кварт, јел' галон, није ваљда барел... не, литар.)
Е, око тог вискија... пошто смо ми то нешто споро пијуцкали, прича би се отегла на више година, боље све овде. Купили смо Кентачки бурбон, оригинал из комшилука, у АБЦу. То није АБЦ као у Мађарској, где је био ланац самоуслуга (и то на страњском, мађарски алфабет почиње са AÁB), него је државни монопол, Alcohol & Beverage Control, јер по месним законима ван тога могу да се продају само вина и пива. Ту сам већ пушио једну недељно, кад после сиротињске забаве сиђемо доле, попијемо једну и изађемо назад да издимимо једну на свежем ваздуху. Елем, какав је ово виски, ово кисело као перуански писко. Није кисело на лимун или сирће него напросто киси, прилично ружно. А, реко, мора да су то јужњачке форе, да буде накисело да смањи осећај жеђи. Трајало нам је више месеци док смо испразнили ту флашу. Следећа, нећемо више јужњачки, узмемо неки канадски. Исто кисело, на исти начин. Пијемо ми њега, пије он нас... Јебо ти ово, ово све прилагођено тржишту, ај' узмемо Белентајн. Кад и он кисео. Више нисмо куповали виски.
то смо почели да пијуцкамо пре пар година, кад смо отприлике схватили да нам се не пије пиво, нарочито не пред спавање, па узели тако насумице неки Тејлоров шери или тако нешто, па бисмо између сиротињске забаве и спавања, тако једном недељно, узели и попили по чашицу. Онда ми падне на ум да смо ево већ добрих седам година у САД и још ниједном нисмо узели боцу вискија, па ајде и то. Ал' некако ми киси тај њихов виски, кентаки бурбон. Није ми ни било јасно какве везе има француска династија са шкотско-ирским пићем, ал' то ти је Америка, ваљда је рецепт добио име по улици а улица по династији, или по другој причи, бурбонски округ у Кентакију. Попијемо то некако, истим темпом од једне чашице недељно, па следећи пут узмемо неки канадски, све рачунајући да смо довољно јужно па да воле да закиселе пића да буду мање жедни, шта ли. Као што је и писко кисео и што се текила пије са сољу или лимуном. Ал' јок, исто кисео, ваљда промене рецепт за извоз овамо. А у 15:00... (в. Кућни) и овог пута решимо да се оканемо локалних марака, него узмемо Балантајнс. И оћеш врага, кисео и он. Како рече Мохан кад ме оно гостио, и индијско пиво је овде американизовано. И у ствари нема ту никаквог културног трансфера, овде све што виде од остатка света буде преобликовано тако да се слаже са америчким погледом на свет, јер се слабо продаје кад је различито, те тако никад ни не сазнају како живи тај остатак.
А то што сам сакрио 2004. смо успели на крају да нађемо, кад је отишао и тај Балантајнс - у једној од кухињских полица је доња фијока краћа а вишља, и иза ње има места за три флаше.
----
* коју годину касније ми је било чудно што овде блиски исток називају средњим. Шта им је онда блиски? Па, ми смо... Балкан (и остали Балкани, увек их спомињу у множини као да умеју да их наброје). Нама је блиски исток од Леванта и Арабије до Авганистана, средњи Пакистан, Индија и Бангладеш, а све од Мјанмара до Јапана далеки. Нису ми јасни.
12-VII-2024 - 14-V-2026