фебруар 1972.: фотке
Мувајући се током месеца свуд по граду - има ту и тај семинар, и снимао сам „Не може“ - носио сам и регулу често са собом и фоткао шта стигнем. Испало је да имам ту поприличан преглед како је бар центар изгледао у то време.
Ово је снимљено у ДЦ-99 док смо увежбавали остале из клуба како се рукује тим 16мм пројектором из милиције. Ја сам то савладао још прошле године, кад смо снимали онај получасовни документарац. Није нешто компликовано, само је веће и јаче, нарочито је јача лампа, треба да да светла за још већу пројекцију, а површина филма кроз коју сија је око четири пута већа него на осмици. Зато је основно упутство за употребу „ако стане, гаси лампу“, јер за секунду прогорева траку. Код осмице до прогоревања има бар седам секунди.
Како се примичем Житном тргу, пролазим кроз рушевине, чисти се терен за будућу стамбену зграду, која ће да се пружа целом јужном страном трга, од београдског пута па скоро до пиваре, дакле нешто дуже него што је та страна трга. Ово ће бити улаз у паркинг те зграде, коју ћемо касније (тамо око 1975. или шесте ваљда), интерно назвати „понос“*. На истом том месту сам стајао и 10-V-1970., ма и једном пре тога кад је био неки дечији карневал, и много се боље сећам да сам само зурио у радњу за оправку бициклова, у кући десно од овог призора, поготову што је била издигнута, под је на бар метар од земље, а унутра сто дрангулија, чак је и гомила тога била окачена на улазна врата, ваљда као реклама. Ту се данас продаје вуница, ваљда.
Житни трг, тада зван Стари Житни Трг (а нико не зна да је нови био испред садашње Леснине). Цик цак ивичњак у средини је био у ствари аутобуски перон, ту су стајали међумесни бусеви, ови што иду до околних села. Разривени ивичњак испред киоска потиче од тога што се сваки час нашао по неки возач кога мрзи да маневрише, него изађе преко тротоара. Међуградска је била ћошак даље, у бочној уличици, са исто тако назубљеним ивичњаком. На те две станице су стајали сви бусеви осим Ластиних - Ласта је имала своју станицу, неких 300м десно у даљ, низ овај друм што иде укосо преко трга према Темишвару, а београдски пут је улазио исто дијагонално с десна, и ту су се укрштали на сред трга. Истина, ова половина трга је сад била ћорсокак, откако је Ајфелова ћуприја демонтирана и замењена пешачким мостом а тамо десно прво изграђен мост код СУПа.
И нису аутобужџије биле једине са својим системима, ево и тај киоск је Политикин, види се њихов модел, а имали су их још - на главном сокаку, код Шанте**, на 25. мају што ја памтим). Своје киоске је имала и Борба, и Новости, а остале је држао Преспром (какогод да се тада звао), а понеки је ваљда имао и Мађар Со. И бројне фабрике одеће и обуће су имале своје продајне мреже - од обуће, у главном сокаку су били и Борово, суботички Солид, Пролетер (ваљда београдски), а ускоро ће се појавити и три словеначке - Пеко, Планика и Алпина.
Види се доста бандера са осветљењем, то су те живине лампе, чак једна виси изнад средине раскрснице, на жици разапетој дијагонално од ћошка до ћошка, ал' то никад није било довољно. Тротоари, нарочито ту где је почело рушење па градња, су од бетонских плоча од 25х25цм, које су ту доста разметнуте, а и даље низ улицу као да нигде није добро набијено тло под њима, па су се често клатиле кад се подлока испод њих, па ако се нагази на лабав крај, вода само шљицне и покваси те до колена или и јаче. На другим местима би део тротоара нешто потонуо па би се ту стварале баре, па је светла било ноћу таман довољно да видиш да испред себе имаш терен у две нијансе сиве, али не знаш која је од те две бара а која бетон.
У старој кући у средини је била фарбара, где сам наредних година често навраћао, кад се сређивала моја соба. Продавала се највише тзв. штрицла, земљана боја у праху, која је стајала у отвореним преградама у полици иза тезге, а продавала се на кило и паковала у обичне кесе од пак папира. Пак папир се производио у две боје - обичној дрвеној и некаквој тамноплавој, отприлике боје радничког мантила, продавао се и на ролне и на табаке, и често би се у њега паковало шта се купи, није сваки артикал био фабрички запакован. У трговачкој школи су учили и паковање и везивање канапа у чвор. Зајебанија је била она тробојна пантљика као за јемственик, кад купиш ципеле па ти кутију замотају у свој папир (тањи од тог пак папира), увежу тим и оставе петљу да држиш у руци, то би се добро усекло у длан док га донесеш кући.
У тој кући су се после смењивали дућани, најдуже некакав „Модус“ са добрим избором метражне робе а и готове одеће, ту смо чак доста и пазарили, а онда је вечита банана-жута замењена миш прди графитно сивом, прозори прелепљени фолијом, кад се у то место уселила коцкарница, тј кладионица. Кућа као да је нестала, нема фасаде, нема излога, за нормалан свет нема ту ничега, то је за оне који знају зашто улазе. Зашто замрачују прозоре? Моја теорија је да нико не жели да га тамо види било ко осим сапатника.
А ево га и тај пешачки мост, само годину након што је постављен, и већ је мењана површина. Ти квадрати су били од некаквих белих плочица а около го бетон, међутим те плочице су поиспадале невероватном брзином па су уместо њих убачене гранитне коцке, као што су и на коловозу до моста. Те коцке ће држати још двадесетак година, а онда ће са оне друге стране моста нићи повелика зграда банке, и трг испред ње бити дигнут скоро до висине самог моста, да би се у подземљу добило места за пословни простор, па ће о истом трошку и прилаз мосту бити покривен гранитним плочама бар са те стране, а оно блентаво степениште дужине једног ипо корака по степенику (никад нико није успео да ту ухвати ритам, то је распар као такво) је замењено лепшим, дужине једног ипо корака по степенику, коме су сваки час испадале плоче, па се то обнављало сваких неколико година, и до 2024. не знам да ли у том подземљу још увек прокишњава.
Ограда, и бетонска и гвоздена, и даље држе, као и стубови за светла. Сама светла су замењена ледовкама тек око 2018.
С леве стране, редом: зем. задруга (да, град је имао своје сељаке са њивама около, и имали су задругу), кафана Мостар ака Најлон, на доста лошем гласу, кафана за дерт, карасевдах и завлачење стодинарки певаљки у деколте или ниже. Онда Багатов дућан, где је кева често долазила, ређе да поправља шиваћу машину, није се то кварило, него за разноразне додатке и потрепштине, а имали су и оне фантомске заптивке за експрес лонац, ако би се трефио модел. На крају, последња радња до моста, је биоскоп „Војводина“ (где се у домаћим филмовима никад није разумело шта говоре), који је углавном држао популарније жанрове - каубојце, Олд Шетерхенда, Годзилу, касније кунг-фу и мање популарне наслове, укључујући уметничкије филмове са Феста и репризне домаће. У предворју су били билетарница и неки посластичар, Македонац или Горанац. Чекаоница, оно где се чека да се заврши претходна пројекција и почну да пуштају, је гледала на Бегеј са приличне висине. Ту је, наравно, могло да се пуши; у сали већ не.
Десно је био Омикрон, класична сајџијска радња, где смо неколико пута носили овај или онај сат на чишћење, а пар пута и на поправку. Ту су биле и „Фрушка гора“ са ципелама, „Велики мост“ са ваљда одећом, и на крају „Гвожђар“, Челикова продавница, где сам десетак година касније био честа муштерија.
Ово је некадашњи Вилзонов трг, појма немам како се сад звао, то је крај главне улице, са том баштицом на пешачком острву. Преко пута је та стара зграда где је лево опет Челикова радња, овог пута са електриком и електроником (лустери, хладњаци, телевизори) а десно још једна кафана за лумперајке, „Тиса“. Никад ми није изгледала привлачно, не волим та места где случајно може да ти долети флаша у главу. Натпис над једним вратима ћирилицом, над другим латиницом, ал' то ништа не помаже да се погоди која врата раде. Никад не отварају сва врата.
Реклама на крову је ваљда бар десет година стара, већ се осећа како је то онда било још наивно... зашто би неко продавао наш угаљ, и коме га та Босанка продаје?
Тридесетак метара лево одатле се пружа овај поглед на главну улицу. Да сам имао материјал у боји, да се види како је онај светли део коловоза у средини у ствари од оне жуте цигле, зајебано клизаве чим се мало покваси, а није много боља ни ова гранитна коцка на овом ближем делу до апотеке. Ово „Бегеј“ с леве стране је продавница шешира, а десно су, редом, посластичарница „Спорт“, па опет продавница шешира (или је ту било тада нешто друго а шешири се преселили касније на то место), па Прлески. Од кола, све познато - шкодилак (1000 МБ), па један тристаћ, и десно фића. У позадини, наравно, водоторањ и градска кућа.
Штампарија, она где смо радили праксу (в. 19-XI-1971.). Мора да сам на путу до политичке (ово сам ваљда све исфоткао идући на онај семинар што је ДЦ-99 држао тамо) решио да мало заобиђем и главну и Гимназијску, па прошао туда. Зграда је чудо једно, и колико год да јој је шкодило што је у њој штампарија, толико ју је то и спасло, бар ју је неко одржавао. Има и лепших зграда у том крају, и много су горе пропале јер нема ко да пази на њих. А и фотка је добро испала, са све том коцком на коловозу и тротоаром од калдрме. После је неко дошао на мудру идеју да ову фасадну циглу прекрије малтером и офарба у розе, што је добро изгледало али није дуго држало. Данас је, зачудо, сва та орнаменална пластика на фасади још читава, али је онај малтер давно раскокан, виде се трагови оне фарбе, и нема окна где су сва стакла читава.
Овај улаз није улаз. То никад нисам видео да је отворено. У то предње крило у ствари никад нисам ни улазио, све што сам имао посла у штампарији је било у новијој, дворишној згради. Улазило се на капију, а овај ајнфор је можда био претворен у магацин папира. Тек каснијих година ћу се срести са том безбедњачком логиком да се увек затворе сви улази осим једног, а тај да се надзире. Истина, нешто слично је већ било у Змају, који је имао три улаза, сва три отворена, осим што је главни био само за особље. Утолико се ни намера није назирала.
Из ове серије има још пар фотки, како отварам нечијег кеца, немам појма чијег, ал' тај неко је био задужен да донесе пројектор, који смо ми онда теглили на трећи спрат у политичку... види даље низ фебруар.
----
* и сад је тако зовемо, кад сам имао ову фотку на екрану пита она „јел' то где је сад понос?“. В. Кућни.
** није, исправка, тај су држале Новости.
Спомиње се: 10-V-1970., 19-XI-1971., 25. мај, водоторањ, ДЦ-99, Житни, Змај, Кућни речник, Леснина, Преспром, Прлески, регула, тристаћ, фића, Челик, Шанта, шкодилак, на енглеском
8-VIII-2024 - 7-IV-2026