фића
(Машина, Југославија)
Наш први национални ауто. Разликовао се од оригиналног фијата 600 (чију је шкољку имао) по машини набуџеној на 750 кубика. Могао је да понесе четворо, не баш дебелих. Раднички ауто. На таквом сам научио да возим, и понекад возио понеки примерак, али га никад нисам имао. Често сам се возио тим као стопер. Производио се до 1981.
Ћале је имао фићу од 1967. до 1971. и стигао с њим до Варшаве и до Црног Мора. Нашверцовао је брдо ствари. То је био онај старији модел фиће, са квакама напред и шаркама назад, обрнуто од стандарда. Ако брава попусти при некој брзини, ваздух отвара врата и треска их о задњи прозор. Не знам да се некад десило, али такав је стандард и на свим колима су кваке назад а врата која се случајно отворе бивају притиснута назад. И њему су, две-три године касније, окренули врата како треба.
Основно упутство је гласило "дај гас, не можеш претерати".
Додао сам ову фотку само да покажем како Застава никад није успела да направи своје пресе, но су користили италијанске, без измена. Гле таблицу. Не пасује, завучена је два прста испод браника, нема где. Јер су италијанске таблице другачије - предња је упола мања, и тачно пасује у предвиђено удубљење. Још горе са стражњом, та је ужа за трећину али виша, има два реда бројки. И светло је тачно обасјава, а нашима се никад ноћу нису видели крајеви.
Застава је мењала шта је могла - на овом моделу су фарови нешто већи него шездесетих, а и пластични украс је мањи и простији. И даље је превелик и гура таблицу под браник.
Од познатих, фићу су имали Арпи, Илона, поп Лаза (ћалетов књиговођа у задрузи тамо негде 1956... и то је имао тамноплавог какве вози мурија, па су му се сви склањали, претицао је кога је хтео), Димче (док га није продао и купио Ескорта, мастиљавог), Бакрачеви и бар још две куће у комшилуку.
Ајде овде, кад већ може на десет места, о томе шта је од опреме фалило и кад је шта постајало нормално. Фића је био минималистички ауто, фалило му је свашта, и наравно да је фалило и оно што је фалило свима.
Од вентилације је имао лептир стакла (што је имао и шкодилак, с тим што су се на оном моделу 120 отварали на полугицу). Лептир стакла су имала скоро сва Фијатова и Заставина возила, ваљда је југо био први где је то избачено а вентилатор постао стандард. Добра страна лептир стакла је била што је могао да се отвори за више од 90° па би и по најгорој врућини зачас охладио кабину, ако се вози бар 30. Лоша страна је што је могао да га отвори споља било који обијач. Клима у колима је дуго сматрана за незамислив луксуз, није је имала чак ни фрегата, тада прилично луксузан ауто. Први пут сам имао климу у колима тек у Америци, па онда у Јоди - саксо је није имао.
Фића није имао светло за вожњу уназад (што нису имали ни трабант, ни кафени, ни спачек, имао је то шкодилак али слабо нешто, имао је и тристаћ али само са једне стране, са друге је био чеп од резервоара, ускоро га је имао и Москвич, и то је већ нешто и светлело). Стојадин га није имао у основној верзији, додавано је касније.
Магловке су стављали само џегери (в. јуни 1972., претпоследња фотка) и можда неки теренци. Никад их нисам имао док нису стигле фабрички уграђене (Матрикс, комби, Јода).
Фића није имао ни спољни ретровизор. Продавао се као додатна опрема, не сећам се да ли је то ћале купио тада или за први шкодилак; други га је већ имао. Десни ретровизор је и даље ретко ко имао, све док није постао редован комад опреме, ваљда осамдесетих. Од два примерка на слици горе, колико разазнајем, нема ниједног, а то је већ 1976. На фотци за 05-X-1971. видим да га тристаћ има, само леви, али не на вратима, ту би мало сметало лептир стакло, него испред ветробрана, и поприлично ситно. Не знам колико је то уопште било корисно, колико је ту могло да се види.
Сауг. Фића је имао ручни, и то је напросто морало да се користи чим је било иоле хладно, и не задуго јер се тај мали мотор брзо загреје. шкодилак је имао некакав аутоматски сауг, чији је термостат био сувише близу издувној грани, па би измерио да је доста чим се то загреје, а мотор у ствари још хладан. Било је зајебано стартовати га зими, чим ухвати дај гас и држи минут-два. Следећи модел је опет имао ручни, какав су имали скоро сви до негде у осамдесете, а онда се ваљда то решило и сви потоњи модели имају аутоматски, чак се у упутствиме нигде ни не спомиње.
Са брисачима је чудна прича. Фића је имао једну брзину, трабант две, шкодилак две онај први, а онај други је имао две редовне и чак четири интервалске, од једва кише до ајде још не мора у непрекидну. Корола је могла да подешава интервал, а онда Матрикс, као луксузна и јача верзија на истој шасији, није, само један интервал. Па све до Јоде који има и сензор и сам маше брисачима кад и колико треба. Трећи брисач је потребан свима са непарним бројем врата, па га је имао и југо - али кафени није.
Грејач задњег стакла се испрва продавао као налепница, виђао сам то често седамдесетих и осамдесетих. Деведесетих га је стандардно имао чак и југо, јер грејање никад не би добацило тамо назад.
Радио су имали Опелови модели, сећам се да сам се играо дугмићима кад би чича Рада дошао оном Олимпијом. Можда га је имао тристаћ. Наши нису баш производили радио за кола, то се углавном шверцовало или куповало у комисиону. Уграђивало се, свако је знао неког ко то уме да убаци. Највећа вештина је била како да се проврти рупа за антену а да се лим не оштети превише. Било је доста фића са радиом, и та рупа је по правилу била пред доњим десним углом ветробрана. Онда би био проблем што би свећице правиле радио сметње, што се решавало заменом каблова, то је било нешто са већим отпором па би пролазила мања струја а варница би и даље радила. За неколико година, ваљда већ до средине осамдесетих, су скоро сви имали такве каблове, осим мопеда, што ми је зајебало небројене снимке кад сам скидао музику са радија. Ти прдавци су добацивали стотинак метара.
Први ауто где је већ системски било предвиђено нешто је био југо - имао је развучене жице до места у вратима и на задњој полици где дођу звучници. Истина, кад сам то повезивао, нисам укапирао која је која жица па сам спржио један канал... За кафеног и трабанта сам купио нешто на бувљаку, везао отприлике, радило је, није да није.
Обртомер су имали само тркачки аутомобили (и мотоциклови!), а имао га је и фића кад је био абартован. То је била фирма Абарт у Трсту, која је буџила фиће до невероватноће, уосталом погледати филм „Национална класа“. Виђали смо абартоване, или имитације, и по граду, увек је било момака који би буџили своја возила. Макар би на мопеду избушили издувни лонац да боље галами. Обртомер као редован део опреме виђам од 2000. (јер сам дотле возио ћалетове кршеве). Мислим да га је имала фрегата.
Серво волан је исто био незамислив луксуз. Једном сам возио мечку са тим, кад су били ови из Словеније у гостима, па да гост може да пије. Укапирао сам одмах, и то срећом у благој кривини. То је постало нормално од деведесетих ваљда, имао га је чак и саксо.
Пепељаре. Фића је имао неку пепељару, величине отприлике платне картице, у коју је могло да стане у вр главе пет пикаваца, а била је и на незгодном месту, под средином ветробрана. Тешко се вадила да се празни, па је кева негде купила неку месингану, још мању, која се магнетом качила на таблу испред ње. Могло је тако, јер је у фићи било доста необложених површина, го лим. Шкодилаци су били велик напредак, пепељара је била газдачка, лако се извлачила и лако вадила. За трабанта и кафеног се ни не сећам, ваљда није ни био проблем. У короли јесте, претходни власник је напросто избацио пепељугу и оставио рупу, ал' то сам решио лименкама од пива, као и после у Матриксу, саксу и комбију. У саксу је постојала пепељара, али на незгодном месту, ниско испред мењача. У Јоди, пак, пепељара постоји али није уграђена, него је то једна лименка са поклопцем, која дође у удубљење за пиво. То не користим, мало је и не бих трефио док возим, него имамо оне пластичне из Детелине, још боље пасује у то удубљење и могу да је напипам и да не гледам.
Седишта... Фића и југо су прилично неудобни, трабант је већ нешто бољи, и пошто имају по двоја врата, предњи наслони се обарају или се диже цело седиште; кафени је био први са баш удобним седиштима, иако је то само танак тапацирунг на гуменим тракама разапетим преко оквира од цеви. шкодилаци су прича за себе. Још је модел 1000МБ, какав је имао Јанчи, имао не седишта на обарање, него су и задња седишта могла да се придигну а предња одгурају скроз напред, и то је била права спаваћа соба. Букац је причао да је нека његова комшиница, фаћкалица, купила то баш због тога, као простор за рад. И оно, није да није, могло се користити и тако. У Тојотама нисам никад ни покушавао да спавам, али у саксу и Јоди јесам, истина седећки, може наслон довољно да се завали.
Спомиње се: март 1961., 08-III-1967., 15-VI-1967., август 1967., Летовање, караванско, 28-VIII-1967., децембар 1967., април 1968., 19-V-1968., 02-VI-1968., 04-VII-1968., 14-VII-1968., Пољска и назад, 15-VII-1968., па Румунија, 20-VII-1968., 11-VIII-1968., 08-II-1969., 16-IV-1969., 22-IV-1969., 11-V-1969., 25-VI-1969., август 1969., август 1971., 05-X-1971., фебруар 1972., фотке, 27-V-1972., јуни 1972., 08-X-1972., 23-VIII-1973., август 1974., Принудно летовање, 23-V-1975., 22-VII-1976., 30-VII-1976., 26-VIII-1976., фебруар 1977., 31-XII-1977., 21-V-1982., 20-I-1989., Каматно лишће, од банке, 06-VI-1994., 29-XII-1995., децембар 1996., 01-VIII-2005., 12-XII-2009., 27-XII-2010., 05-VII-2014., 21-II-2016., 17-I-2017., 13-VIII-2018., По комби, 26-V-2021., 07-VI-2021., 14-IV-2024., 14-V-2025., Арпад Гунароши (Арпи), Бакрачеви, Бртог, Градивој Буковић (Букац), детелина, Димитрије Јосин (Димче), Илона Гнајс, Јанчи Гнајс, Јода, југо, кафени, Кућни речник, Радомир Средљевић (чича Рада), саксо, спачек, тетка Јања, трабант, тристаћ, фрегата, шкодилак, на енглеском
26-V-2007 - 15-IV-2026