Негде у првој половини месеца, немам појма кад тачно, организује радну акцију... немам појма ко, можда факултетски ссој, да идемо у Челарево да беремо кукуруз. Тј не баш онај велики кукуруз, то ће неко други ко је вештији том ручном раду, ми математичари друге године смо за семенски, који нит је тако висок, нит су клипови велики.
Проблем је био што је било неколико кишних недеља, земљиште се расквасило, механизација не може да уђе јер би потонула до осовине. Нит смо имали нешто много посла, спичили смо то за нека четири сата, и добили гајбу-две пива. Наравно, челаревско није ни принети зрењанинском (иако сам четрдесетак година касније установио да је обе пиваре направио Дунђерски), ал' дај да се домаћини не увреде.
Било нас је доста, скоро да смо напунили аутобус. Била је згодна сцена кад се Харе (Црногорац са босанским презименом) сетио да бисмо могли на пишање...
- А ђе ћемо?
- Ај за мном.
Одшетамо једну њиву даље, окренем се леђима према осталима. Око нас равница докле око сеже, што баш и није било више од пар стотина метара, време право шмрљаво новембарско, непрекидни ниски облаци и лагана измаглица. Извадим га и
- Ама како ћемо ође?
- Ево овако...
- Па виђеће нас!
- Као и ми њих, ал' нико не обраћа пажњу и окренути смо леђима
- Ееее нема ти без Црне Горе, тамо само замакнеш за камен и нико те не види.
- Слободно иди тражи камен и гледај да се не упишаш док га не нађеш.
ПГП РТБ добио повелик контингент совјетских плоча класичне музике, па дао оглас преко целе стране у Боликити, и поткрала се и понека штампарска грешка, и после никако да убедиш људе да није Генедељ кад тако пише, а ваљда петоро је препознало да је требало Гендељ, тј Хендл.
31-VIII-2024 - 9-IX-2025