Ових дана је замењена лова (јес, од првог), јербо је остало много динара из СФРЈ па су се бивши чланови лако досетили да, кад већ имају друге паре, ове што су им се затекле употребе тамо где још вреде. Деноминација је била сулуда, скинута је укупно једна нула (!), што је направило хаос, јер су људи навикли на ликове на новчаницама, то се није мењало годинама, а сад је све померено за један спрат. Новчаница од 500 је сад била од 50 али је била иста и вредела исто, јер су и ценама скинули по цифру... много људи је то баш збуњивало.
Написао сам denom.prg који би прошетао кроз целу апликацију. Не сећам се тачно како је радио, ваљда је пролазио кроз сва места где се форматирају бројеви, или је нешто друго чачкао са текстом. Касније смо дигли руке и од тог преформатирања, и напросто имали три формата (за цену, количину, збир) и та три држали у глобалним променљивим, па кад се нагомила нула, ми у онај за цену и за збир додамо деветки, евентуално избацимо децимале, и вози. Успели смо да стигнемо и до максималне дужине од 19 цифара без децимала (од чега се доње три-четири ионако не рачунају), ал' то тек догодине.
Сале је написао demon.prg (демонизатор :)), који је имао верзије за сваку апликацију, па би сабирао износе до тог датума, одузимао то збирно, па онда на следећи дан то додавао по деноминованој цени и вредности, на нивоу налога, артикла, муштерије/добављача, магацина итд. Некако сам запамтио да је мој био општији и решавао те грешке заокружења елегантније.
Негде овог месеца је почела и велика игранка са неком банком у Пландишту. Већ смо имали муштерија у крају, а Пландиште је баш било нешто кренуло да се развија - и велика штампарија за текстил, и неки погон за ситну пластику, и гомила пољопривреде - па је итекако било разлога да се направи своја банка и да се паре врте у месту. Током једног од одлазака сам чак видео Ђинђића са још некима како је стигао и излази из великог црног аутомобила - ако та екипа долази, значи да је ово неко важније место.
За ту банку сам писао и неки обрачун камате и нешто за шалтерску службу. И ту њима дуне да уведу штампач за штедне књижице. Значи не оно да има перфорирани папир и штампа у следећи ред, него да за сваку књижицу зна у ком реду је стао, и да је увуче и да штампа у следећи слободан ред, тачно тамо где треба. Такав штампач је било тешко наћи, ал' нашао се ко ће да га ували. Тј увалили смо га ми, али је посредник био неки момак из места, неки Мирослав, био нам некако успут кад улазимо у село, са тим цвикерима деловао чак штогод интелектуално, и тако се и носио, прави млади господин за ова времена. Ишао сам с њим на Нови Београд једном, јер... тај штампач се никад није продавао посебно, то је ишло у склопу неког система који ради на Униксу, и пошто смо га набавили неким његовим каналима, стигао је скоро без документације, тј оно што је било је био скраћени превод, извучен на шапирографу, са гомилом брљотки у преводу и опет све упућује на апликацију, не каже како се тај користи мимо ње. И из тога сам успео да извучем неке командне секвенце, али никако нема оне почетне, треба тај штампач ресетовати пре употребе. И онда је на крају пала погодба да нам дају на дискети све што нам треба, за 1500 марака. Ту смо већ били озбиљно на штети, ал' сад је већ било питање части да се посао уради упркос томе. И из те дискете, читајући хекс дамп неког ситног фајла, извучем кључних 15 бајтова. Пустим то испред својих наредби за штампу, и одједном ме крене карта. Сто марака бајт, мало ли је. Већ је био новембар.
Једном тако кренемо, отприлике сада (у време кад се ова прича тек заукавала), Блажа и ја до њега. Договор је био да свратимо до њега кући, покупимо га и одемо где је већ требало. Пошто је Блажа возио, и ваљда имао запаљену цигару, изађем ја да га дозовем. Куцам на прозор - јер сеоске куће баш и немају звона - и отвара се прозор, и кроз њега се промаља риба у прозирној жутој спаваћици, груди таман богате а не претеране, ма тачно какве волим... Његова сестра. Каже нема појма где је, него ајде да уђем а она ће већ да га ископа, док окрене који телефон. Уђем ја, седнемо на веранду, нешто застакљено али у хладу, седне она... хм, ни остатак ње нимало не заостаје, ма бомбоница, што ми се овакве ствари нацртавају на послу... И крене она да телефонира, једна цигарета, друга... Реко колега је остао у колима, мора да му је врућина. Одем по њега, чисто да имам сведока. После смо уздисали обојица. Каже шта си ме звао, видиш да јој је тешко, могао си да јој придржиш мало, да јој олакшаш. Е, да, сам себи не бих веровао.
Ваљда смо га некако и ископали, након што смо добрих пола сата парили очи. Никад је више нисмо видели, а чујем да се удала наредне године.
30-VIII-2011 - 19-X-2025