22-II-2025.
Целе недеље мање више ништа. Дани нам пролазе... тако, чекамо да прође зима. Она штрика, помало шије (онај капут стоји полудовршен), ја мало чачкам мрз (написао сам сецкалицу за албуме, испало брже и простије него што сам мислио... и не претерано прецизно, уме да збрља, ал' нећу да га дотерујем, ту нема ни паметног ни универзалног решења, осим да направим неку методу набадања, покушаја/попушаја, што би значило да проведем пола сата на сваком албуму који нема јасне тишине између песама... ма, зајеби, добро је и овако), помало пишем овде, и углавном пратим текуће догађаје. Утисак је да се психо итекако љуља, и ако с једне стране баца ниже ешалоне под аутобус, ено већ 50 ухапшених, с друге стране одврће лажи и реторику на 11 („једном зине, трипут слаже“, вели парола). И како рекоше они пиздеци из Двери, „неће бити да средњи и нижи краду милионе евра а они изнад да су сви поштени“.
Го и Стенли су у недељу опет разговарали са нама до скоро један, па онда отишли у Костко да пазаре. Наравно, опет нису имали времена да нађу све што су хтели, али су свеједно значајно поправили своје залихе и попунили фрижидер. Она је наредних дана кренула да качи на свој сајт шта је све радила последњих месеци, почев од пар ствари што је урадила док су били овде. Ми смо, пак, закључили да је после један нема шта друго него да се отпијуцка остатак ракије, било таман довољно. Разонода је тако одложена за понедељак, ал' нисам се нешто осећао фрустриран, само сам мало побркао растојања па све мислио да ће то бити у уторак... Ал' нема везе, добри смо, и биће још.
Код Нине је у среду и четвртак пао поприличан снег, нешто као онај с краја 2009., срећом може да ради од куће па није проблем. С Леном смо се видели нормално у уторак, Тања већ лепо пузи, штавише пролази испод оних барских столица, обишла пун круг док смо гледали.
Мене је у понедељак ујутро пробудио некакв бол у... хм, костима, зглобовима, мишићима у плећима, као да сам лежао на тврдом, а и неки неодређени тупи бол по сред грудног коша, негде назад. Ма мора да није било још ни четири ујутро. Устао, запалио једну, вратио се, некако нашао положај у ком боли довољно мање да могу да заспим, одспавао и пробудио се са једва пола од тога. Нестало до краја дана, ал' сам све некако очекивао да ће сад да ме крене некакав кашаљ или грипа или тако нешто, и, уторак поподне, ето њега. Шлајмара, и то не претерана. Наредна два-три дана бих се закашљао ујутро и пре спавања, и два-три пута преко дана, колико да истерам шлајм, а и то не као оно претпрошле године кад ми се догађало сваки час да ме кашаљ остави толико без кисеоника да се скоро онесвестим - овог пута је било свега једном, секунду ипо. Увече, између друге кафе и ММСа, шоља врућег млека са кашичицом меда. И отприлике прошло за три дана. Истина, четврти дан (субота, 22.) се као вратило, ал' то само пре подне, брзо је и стало.
Јуче јави Лена да је отказала претплату на Хабео, повећали су претплату, закомпликовали услове а репертоар је... ма, стандардан, те сам кренуо да погледам поново Дину-Сестринство. Хм, други пут, као и код Вилнева, немам осећај да сам први пут било шта пропустио, једино што се сад разне ствари знају унапред па доста делова текста мења смисао. С тим што су и у том погледу Страчинском до колена. Штета што је одустао од Вавилона 5.2... то би било нешто. Ал' није лоше ни ово, синоћ сам погледао прву половину, а другу ћу можда да развучем на два дана, у последњој четвртини се много свашта догађа и прилике преокрећу сваких неколико минута, то треба погледати полако. Кад та претплата истекне, траје ваљда до првог, ионако нећу имати тамо шта да гледам. [И нисам тако урадио, одгледао остатак за једно вече, није то баш тако јако компликовано.]
На другој страни, већ другу недељу гледам Вендерсов „До краја света“, онај петочасовни, натенане, као да је серија, а и серије гледам као да су дугачки филмови... У ствари, сад је баш тај формат кренуо да бива популаран, можда од Твин Пикса 3 или и пре тога, да више нема временског ограничења, дужина није условљена термином приказивања - одређени број представа у биоскопу за поподне и вече, или одређени број минута између реклама на неком теве каналу. На мрежи ионако свако гледа својом брзином, у свом термину, и може да прекине/настави кад хоће. Дужина није битна, дај ми причу. Ако је прича сложенија, додај сати колико треба.
И некако ми та петочасовна верзија уопште не делује споро, прича не застаје, нема слабијих делова, прати свој ритам и држи своју естетику упорно и равномерно.
На Бурундију се нешто спомене Чурда, чак је Часлав из Осијека нашао да и у Истри има место са именом истог порекла... И ту се сетим оног атласа из 2009... е, што то нисам сликао. Ал' није касно, то сигурно није бачено, те кажем Нини да, ако га икад спази, сфотка ту мапу. Мислим, купиш у Америци атлас, и на мапи твог краја нема твог града ал' има Чурде...
У недељу сам спавао до подне, сањао нешто забуњено - да смо негде 2000 у некаквој самоуслузи на мору негде, дужа сцена на каси а гужва као некад у шверцу у Румунији, па на паркингу извиђам где да вратим празна колица па да онда пуна отерам тамо, и све не налазим, а у хотелу смо на тераси и све гледам дваа-три пута како се нека скаламерија са крилима склапа, качи о терасу горњег спрата и постаје лифт који се споља спушта до приземља... е ал вам је доставна служба. И у телефонској говорници налазим пар алатки што је она купила, од чега једна клешта са трокраком дршком и некаквим округлим комадима где се то спаја. А около по селу се тркају неке скаламерије од мотоциклова и квадова, штавише један трицикл ком је задњи десни точак двоструко већи од левог, па то пичи укосо, налеће тим већим точком на џомбу и преврће се. Ех, гледао сам тих смешних видоја...
Лена рекла да не журимо, па смо натенане ручали и кренули тек око пола три. Време баш суморно, +3°, ветар не нарочито јак. Нигде места за паркирање, обишли пун круг и паркирали се 300м даље, није нешто страшно али су ми прсти отпали, у једној руци еос70, у другој цегер са јајима. Бар нисам морао тако скочањеним прстима да баратам телефоном да зовем Лену да нам отвори, јер је у том тренутку пред улазом био Милан, чекао доставу клопе из Дивалија. Достављачи обично оду горе, ал' се на то Апи помами и лаје ко блесав, а Тања таман заспала. Ушли смо тако за њим, па је био баш тих, ал' свеједно, одспавала је можда двадесетак минута, па смо се онда добра два сата забављали с њом. Снимио сам одличан кадар како се залеће према објективу, а ја га измакнем секунду пре него што прстићима дохвати сочиво. Лепо расте, јака је. Управо је стекла глежањ, то је прошлог пута било још све збијено, сад се већ уочава, лепо ће да изгледа.
Пита с јабукама је некакво чудо, још је боља други дан, док стоји на тацни изгледа као шлингерај (в. Кућни), а кад загризеш, пита с јабукама.
Стигли кући у пола осам. Мислили смо да у Ченти наточимо, јер за који дан може опет да крене фрка с горивом, давно није, овог пута НИС би требало да буде под америчким санкцијама као руска фирма. С друге стране, Трамп 2.0 управо преговара са Русима, а ове санкције је спаковао још Џиноусајд Џо, можда и не мора... Журило нам се у купатило па смо возили право кући. Нисмо свратили ни у Мере да пазаримо, то смо још у петак.
Након оноликог спавања, нисам журио да легнем, остао до пола три, а ни онда баш нисам одмах заспао. Устао у седам да прекинем компликовани сан који је био, у најмању руку, грађа за целу серију, са комплет новом културом... но, остало ми је само нешто мало слика у глави, и пар идеја. Много то, и много компликовано да се запише, посебно што сам запамтио више форму него сам текст. А било је материјала онолико... Ех, да сам могао да снимим макар поједине сцене и текст, лако би се то изрендеровало, а нашло би се и ко би ту уденуо личности и дијалоге, била би суманута серија.
24. френдз парти. Слабо се чега сећам. Драгани се канда иде некуд, ал' смо сви одбили да гледамо позориште у Дому омладине, акустика је очајна и ништа се не разуме. За осми март, пак, концерт фадо музике, на шта се Борче одмах сетио да има то у телефону, ево да вам пустим... Одјебан је једногласно, „не пуштај, већ си пуштао“, ал' не само због тога, њему да даш не знам какав телефон, из њега ће све то да звучи грозно.
Препричали смо како је прошао покушај да се прода кућа, а онда су нас њих двоје наговарали да тамо отворимо клуб пензионера, са овом плејлистом (наравно, пребацио сам мрз на матурску)... м, да, може, теоретски, уз забрану пуцања у пијанисту (тј коме се не свиђа музика може да ћути о томе или оде, нема трећег)... Ма јок, зајеби, шта ће ми још и та главобоља, не стижем ни ово што сам започео. Ал' ајде, одржаћемо тамо један френдз парти ове године. Кад стигнемо мало да средимо.
Ту смо се прошетали и по старом комшилуку, јер се продају још две куће - Сусјетка (в. Кућни), тј ћерка јој, продаје предњи део куће, а и Дуња продаје своју. Тј ова продаје целу кућу па да исплати сестри половину, ал' је продаје тако да тражи 100000€, што ће добити кад ја добијем 50, па још пет година касније.
Дуње је отишло ипак само 0,5, иако смо сви попили по три (он четири), ал' ајде дамама сам трећу долио. Ма те чашице мора да су нешто мање [не него се лоше сећам, било је ми две он три]. За вечеру су били поховани батаци и карабатаци, срећом нешто ситнији, па су сви узели по пар, лепо отишло. То је правила сто пута, чак смо се сетили и како је Виолета умела да поједе по четири батка, од оних већих, заредом... Ал ето никад није било за френдз парти, па ето сад.
Немам појма како смо се дотакли тога, ал' сам бар истресао своју стару фрустрацију, на рачун оног патријарха из деведесетих, који ме беше избацио из нације, јер, како рече „не може бити Србин ко није православне вере“... тиждамикаеш, ђубре маторо, иди боље шибај педофиле у својим редовима него што ћеш мени да браниш шта ћу да будем (и још минут ипо галаме). Дође ми тако, ваљда тек сад истресам све те фрустрације из деведесетих... А и то мора да је било у склопу још једног подсећања на славну деведесетрећу, компензације, полутке и теглу масти за недељну плату. То нам се некако враћа, морамо једном у два месеца да обрнемо једну туру тога.
Успут смо сазнали и која такси удружења су казнила своје чланове што су ишли по студенте да их врате из Вршца (588, 611, 566). Једини за које знам да нису су 622, с којима се никад нисам возио. Можда је време да мењамо.
25. она нешто кашље, слинави... одлажемо забаву док не оздравимо обоје. Тј мени није ништа, два-три пута дневно искашљем шлајм и то му је, ал' сад кренуло њу. Бар је мраз прошао, па сам чак две цигаре издимио напољу, гуштерисао се на брегу.
Двајшести смо преспавали. Некад она, некад ја, некад обоје. Увече смо ипак успели да попијемо своју туру, и њој је пала температура и некако смо се и боље осећали, а онда легли и одспавали испочетка, као да нам је још фалило. Деца се нису јављала, осим што је Лена послала слику из теретане, каже успела најзад да опет уради згиб.
Ни наредна три дана није било нешто другачије, кашљемо, спавамо, не идемо никуд. Једино сам у четвртак отишао до детелина да купим клопе за кокошке и мачке (и Најка се сетила да ми каже да не одем док не донесе кесе из авлије...), баш кад је код ње била најгора гужва, каже четвртком стижу пилићи, и приде је у току био истовар робе.
Чак се ни деца нешто не јављају на Телеграм. И сиротињску забаву све одлажемо, да нам се не би прикашљало у сред. А није да је нешто страшно и нешто много, то је само упоран шлајм, откашљем два-три пута док га не избацим, ал' то траје већ довољно дуго да сам набилдовао трбушњаке... И не, нисам ослабио, 85кг држим још од нове године.
Ајде, јавила се првог Го са фотком, дрвеће које види из кујне, уз пригодан исечак из Твин Пикса, кад агент Купер пита шерифа како се зове... е, Дагласова оморика, величанствено дрво.
Први смо, наравно, провели гледајући пренос из Ниша. Стегне се грло ту и тамо, дирљиво је то кад гледаш уживо како народ среће себе. Ма и она два сата што смо и сами учествовали, и то је било баш емотивно.
Другог је нешто као пукло пролеће, чак су и јежеви полизали тацну са мачијом храном. Она је чак исплевила пар леја и посејала грашак. Увече смо се чули са Гораном, видели смо их све и издиванили се до једног. Стенлијев ћале је уфитиљио... на страну његове лудорије, живот у колима пуним смећа, сад је у неком санаторијуму или чему већ, на рачун Медикера (Медикејд би такође могао да добије, ал' то није федерално, то је од државе Вашингтон), него што једва да нешто једе, као јако је избирљив. И не устаје му се из кревета, нешто је безвољан... Бар је онај Бентли при крају, мењач је замењен, она звер од мотора враћена на место, не знам колико је рекао, неких 400 коња, 12 цилиндара у ве... и очајно лош дизајн, то је склепано, цеви провлачене куд се већ могло... ужас.
Разговарали смо до један, па се онда и забавили, па и попили (нешто мање него иначе), све скупа свечано отварање пролећа. Истина, кашаљ ме пробудио пре седам, ал' то се лако решава - јошићу (в. Кућни).
Трећег, свежа фотка, Лена, Тања и Апи у новом лифту. Потрајало је, ал' ето, дочекали су. Сад још пар месеци док замене и онај за непарне спратове, неће мајстори скоро да оду. Изашао после ручка и друге дремке (ал' нешто кратке, таман ми је фалило тих двадесетак минута) да издимим напољу једну на клупи, и успут покушао да зовем И.З., нисам јој одавно честитао рођендан а нисам ни сад успео да је добијем, оставио поруку под мало чудним околностима - телефон одбројава време на вези, чуо сам и мушки глас са „добили сте“ и онда кврц, закрчало нешто и чујем сигнал за заузето... ал' то је била снимљена порука за „оставите поруку“, па сам честитао рођендан, издиктирао имејл адресу, па ако се јави, јави. Није да сам за подгревање сарме, него тако, ваљда Бјо утиче на мене да волим да знам шта је било после.
Десетак минута напољу ме је покренуло у акцију - узео сам кључеве од комбија, да га мало водим у шетњу, да видим има ли струје у акумулатору. Пали, иде, отишли смо до Мерета у набавку. Немају киселе воде овог пута, али су имали грануле за мачке, и љуштени парадајз у лименци, узели смо целу кутију.
Поподне, гле, зове Санда, ваљда да се похвали да сад имају и другу мачку, неку бангладешку ака бенгалску, мршаву краткодлаку и по свему осталом сличну нашима. Бар смо видели и Линду и Нину, издиванили се како ваља.
Спомиње се: Апи, Бјо, Бурунди, Виолета, Горана Средљевић (Го), детелина, Дом омладине, Драгана Витас, еос70, Јелена Средљевић (Лена), Кућни речник, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Милан Настић, мрз плаџер, Невена Средљевић (Нина), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Стенли Бергер, Тања Настић, Учубић, френдз парти, Чурда, на енглеском
22-II-2025 - 25-V-2026