18-VI-2025.
Понедељак, 16. Лена се јавила да је слетела у Копенхаген. Не пада киша али је штогод облачно.
Увече полако до Драгане. Стрпао сам обе флаше (неко розло и тутифрути 20.1, најстарији) у нови ранац што је сашила од старих фармерки, чак се и закопчава оном нитном што је некад била на појасу, добар скроз, чак се лакше носи иако се ремен не подешава, ваљда што нема ону плочу унутра па не належе на леђа, прави летњи. Нисам се нешто јако ни презнојао, па ајде океј што нас је убедила да не пали климу, док смо попили трећу већ сам се осушио. Наручила кило ипо крилаца на три начина, па стигло кило, звала поново, донели остатак. добро све.
Немам појма шта смо блебетали цело вече, ништа ново нисам чуо, него сам пијуцкао мало брже него иначе. Знам само да је у неком тренутку дискусија довела дотле да сам закључио да одатле логично следи да би Борче морао да запали... и гле, већ је запалио. А, ту мора серија фотака, макар мобилним кад већ нисам хтео да носим фоткалицу...
После се испоставило да дискусију нисам ни пратио, јер сам за то време причао са Драганом о томе како јој је било са оним њеним, осамнаест година старијим. Нисам је нешто ни гуркао да крене око тога, сама је развезала, како је испочетка било супер, док је њој било четрес две а њему шездесет. После се њему више никуд није ишло а њој већ било досадно, па се то завршило како се завршило. Слушајући то, пропустио сам шта су ово двоје причали, и нуто чуда, ето њега са цигаретом.
Такси у 2:09, баш се ни не сећам да смо нешто причали са возачем, све онако у полусну.
Деветнаести. У „Данасу“ чланак о неком друштву које је измишљало домаће речи, попут оног од пре пар недеља, али још 1842. И гле, десетак њихових предлога је усвојено и то су данас сасвим усвојене речи. За оне из наслова, које нису ушле у језик а можда је требало, ајде кликни на линк ка инстаграму. Нисам кликнуо, већ сам се имунисао против тога, него сам смислио реч за такве наслове, где има у излогу што нема у радњи: кликоловка. Послао сам то њима као коментар, и на одговарајућу тему на Бурундију.
Двадесети, ваљда дугодневница. Пробудило ме сунце, кревет нам је на таквом месту да од маја до августа ујутро сија баш на јастуке, и то кроз крошњу трешње, а лишће се лелуја на поветарцу и прави ми игранку на капцима. Некад успем да га не приметим, данас баш и не, устао опет без везе рано.
После ручка (јајна чорба и ослићи) краћи мачкодрем, само сат ипо. Последњих десетак дана се навикла и она, ионако је овде сијеста била стари обичај, па и моји су то практиковали сваког лета, и кад није било овако вруће. Данас није, она то отприлике сваки други дан [а наредне недеље престала скроз]. А онда тутањ на башту. Прво сам укључио хидрофор, закачио црево те смо кренули да заливамо. Од парадајза је већ бар пола страдало, ал' ово што има добро тера и делује да ће и да роди. Мало смо преорганизовали црево, па смо заливали купине и ове ближе кајсије ту код терасе. У воћњаку нема сврхе да се замајавам са шворценигером, тамо су гајтан трава и попино прасе већ суви, то ће лакше ићи косилицом. Бар сам, по други пут, покосио ту код шупе, где су те две кајсије и главна купина. Мислио сам да косим и код летне кујне, ал' јок, њој било доста, већ је покупила црево и кабл, закључала ту собу где је хидрофор, ајмо кући.
Увече, зачудо, прескочисмо пиће, каже устала је у пола пет и није спавала поподне, баш и не морамо свако друго вече. Важи, што да не. Ионако ме чека још гомила Рејнолдса.
Субота, 21. Она славина је сад већ почела опако да вибрира, а пошто смо још прошле недеље купили нову, ајд на брзину да заменимо. Умемо, имамо алат, све готово за 20 минута. А нова славина дивота, просто клизи и може малим прстом да се управља, иако је била најјефтинија, 4100. Стару смо бацили.
Недеља. Касно сам устао, јер сам опет спавао у два дела, са пуш паузом од 3:30 до 4:40. Почео да убацујем Драгеца у Бјо, више сам читао шта сам налазио него што сам писао, и ту некако зове Лена, па смо се нагледали Тање, како је све вештија, и лакше се пење на кауч и преко маме, а и све дуже стоји, тек овлаш наслоњена. Око 17:30 се убаци и Нина, ал' разговор утроје нешто није ишао, а пошто се Тањи већ спавало, прескочила је поподневну дремку, прекинемо па онда посебно са Нином. Деца су још спавала, ал' су се Раја и Виолета пробудили током разговора. Посебно сам је сликао са Рајом, опет је порастао, фали му још два прста да је стигне. Виолета је опет пала под свој утицај, за тих пола минута што смо причали са њом је измењала десет фаца. Оне две смо видели како спавају, опет су ноћна смена.
Прича како је било на оном дечијем рођендану где су ишли кад се прошли пут јавила (само гласом, из кола, кад је отишла кући по купаће, заборавили да понесу а тамо имају базен). Девојке се баш лепо провеле, и торта је била одлична, ал' каже Линда „само је бабина боља“.
Протест је почињао у 18, а разговор смо завршили у 18:10, ал' нема везе, пропустили смо онај узбудљиви део кад се стоји и чека да се крене. Бар сам се провозао преко моста код Супа средином десне траке, као ослободилац, нисам имао прилику од 11-VIII-1999.. Колону смо сустигли негде код Завода а одатле до краја смо углавном гурали бициклове. Дугодневница је била јуче, те је сунце добро пржило још сат ипо, а ми смо нашли ладовину испод билборда. Напазарио сам се беџева и пиштаљки, частио штогод, не мора да се зове прилог, нек се зове бакшиш.
Утом наиђе Жорж са женом и децом, па смо прво коментарисали како је оно Благоје боље знао ситуацију него ми што у њој пливамо. Ма, реко, ено на форуму имамо једног, радио некад на Студију Бе а сад је у Канади, ма он све зна боље а кад чујеш шта прича видиш како чврсто верује у све што му сервира Њујорк тајмс... А онда је објаснио сину да сам ја био кум за ДЦ-99 (који је, игром случаја, некад био на 50м од места где смо стајали, отприлике у горњем делу ове фотке), а овај је одмах потегао своју фоткалицу, да ми покаже зицер какав је спазио, ма немогуће да то досад нико није приметио, оно банка и одсјаји у пенџеру... Била је галама па нисам укапирао шта ми прича, а на екранчету сам једва и познао која је зграда а камоли у чему је фора. Утом они оду до центра на сладолед па ће да се врате кад почне програм.
Десетак минута касније наиђе Чвеки, још крупнији него што је био и некако му са годинама све дошло на место. Питамо где је Ленка, каже сад треба да наиђе. Цимне је на мобилни и утом је и спази, била је на 100м од нас... с тим што у оној гужви није приметила да он има друштво, па се баш лепо изненадила што нас види. Остали смо с њима мање више до краја. Бар смо били на јужном крају трга, одлично место за фоткање кад је стизала екипа која је дошла пешке из Београда. Баш их је било доста, делује ми скоро стотина. Сад, ту је мало и питање колико им се људи придружило од бусодрома, не би ме чудило да је наша МЗ смислила тако нешто. Свеједно, свака част, врућине су управо почеле и није нимало лако пешачити.
Нешто после 20:10, кад сам већ ухватио доста добар снимак кад ПроХор (протестни, ака блокадни хор) пева „Востани Сербие“ (специјални трик, кроз масу, скроз преко трга, уочим диригентицу, па тако знам кад ће да почну, не пропустим почетак), ако буде иоле слушљив стиже у плејлисту, њима се већ ишло, а и нама, мало смо матори. Два сата стајања у месту нам је отприлике граница, ето били смо ту, да смо на броју и будемо виђени, те смо себи прогласили фајронт. Чвеки је ушкљоцао селфи са нас четворо и одмах ми послао на имејл, при чему сам ја куцао адресу, испало је да сам мање ћорав. Онда смо кренули лагано бицикловима кроз центар и главни сокак па кући. Кад смо били већ у свом крају, она скрене лево према МЗ, што је мало около. Добро, ти водиш, ја држим фењер... И сврати до киоска иза МЗ и пита „које ћеш пиво да узмем?“. А, да, мислили смо да у повратку седнемо негде, спомињао се прво Спрингфилд па после и Шанта, ал' не, зваће Го, боље овако. Четири лименке никшићког црног и испадне све баш по плану, таман се оно довољно расхладило (мада је хладно и купљено, ал' свеједно) кад зове она...
Стенли је продао још једног бенџу, и то старој муштерији, жени неког Сергеја који је некад радио у истој радионици, и којој је већ продао једног пре девет година. Том је већ истекао рок, машина је сувише матора и изакана да би вредело сипати још пара у њу, дај новог. И баш је и дошла по то док смо причали, видели смо како га је углачао, то је црно огледало од кола, можеш да се бријеш гледајући се у њему. Онда је после извадио два свежња долара, 20000, да се мало дува, генкста стајл...
У држави Вашингтон намеравају да порез на некретнине дигну на 3% годишње, што ће рећи да за 30 година купиш држави још једну кућу... И сада је од њихове кирије (2700$ месечно) бар 1200 тај порез. а ако ово прође, биће сеобе, јер ће кирије да скоче, неће кућевласници то да плаћају из џепа. Сад се већ размишљају и да се макну одатле - можда у Охајо или Минесоту, негде где ће моћи да имају своју кућу, башту, радионицу.
Анита се није много трпала у кадар овог пута, а Нешу су довукли пред телефон само да нам лично испоручи најновији „ћалетов виц“ (што је сад већ категорија за себе), сваке недеље смисли по један:
- pistol which solves problems?
- troubleshooter
Око пола један смо се разишли, а ја сео да урадим фотке. Легао у два, лепо уморан.
Уторак, не ради интернет. Звао Јетел, и из другог пута успео да издиктирам које лампице светле које не. Океј, каже оправља се у року од 72 сата, мада углавном буде готово за 12. Било готово за два-три, док смо ручали чујемо Телеграмов сигнал, да је неко нешто јавио. Аха, Маринко послао виц.
Спомиње се: 11-VIII-1999., Анита Џенифер Бергер (Анита), Бјо, Благоје Николовић, блокада, Бурунди, Виолета, Горана Средљевић (Го), Драгана Витас, Драго Млинарец, ДЦ-99, ззззз, Јелена Средљевић (Лена), Јене Чокаи (Чвеки), кум, Ленка Чонтић, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Маринко Протић, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Рју (Раја), Спрингфилд, Стенли Бергер, Тања Настић, тутифрути, чорба, Шанта, шворценигер, на енглеском
18-VI-2025 - 2-III-2026