01-VI-1972.
Регрутација. Скупили нас и издали нам буквице, што изиграва личњак кад си у униформи, и то би то. Не сећам се ни где је била, ваљда у некој канцеларији у кругу месне касарне. Не иде ми у главу што се то зове круг (важи и за фабрички), све саме праве линије и углови.
Воза дошао мопедом у школу, ал' да кући не знају, па не сме да га врати исти дан. Може сутра, кад његови не буду код куће кад се он врати. Запало мени да га одвезем кући и сутра вратим. Па сам тако осетио нешто мало коњске снаге под руком. Свратио до IX месне увече, имао неког успеха код неке клинке али... ма не, изнервирало ме место. Превише њих ме тамо зна од пре.
Трећег и четвртог екскурзија на Дивчибаре. Углавном фоткао (Воза понео онај наопачке ФЕД-4, совјетски), по магли. Из неког разлога је пола фотака размазано, као да је запињала завесица (платнена, у овом случају), пола одлично. На фоткама, нема кога нема - ту је и доста IV3 - Д.Ћ., Прле, Хазим, Стрле, ту је и IV4 - Матори, Јошка, Ј.Б., Б.М. ал ипак највише има II1, јер ако сам баталио покушаје код Вишње, нисам баталио друштво, ту су и Д.М. и Брана и А.З у том бајном белом комплету... Неким чудом сам успео да снимим како Воза седи на столици на некој тераси, а њих четири стоје око њега. На овој другој фотци, што је снимио Воза, су све четири, ја сам у потоку, а на некој другој је са њима и Бајче. И, наравно, гомила портрета са неким шашавим шеширом, углавном исто њих четири, понајвише Вишња.
Километар надморске. Кад смо кренули назад, Слађа ме шаље у њихов бус. "Шта ћеш ти овде с нама?" "Овим сам бусем дошао, овим се и враћам" "Иди у твој II1. Два дана си био с њима, шта ћеш сад овде?" "Добро, онда дајем оставку, нађите другог преседника одељењске заједнице. Иначе су ме позвали тамо, ово је само да се знамо за убудуће." То препуцавање је почело још после вечере (кад нисмо отишли никуд јер се није ни имало куд, оно што смо мислили да је диско је ноћни клуб). Заједљиво подјебава само да ми утера да се осећам крив што нисам са својим разредом... који добар део времена нисам ни умео да нађем. Иначе, места која спомињем у дневнику ми ама ништа не значе, не сећам се ниједног. Мора да је била лудница.
Петог однео слике у позориште, да ми обрачунају. Стари благајник је у ствари знао (за) мог деду по мајци, било му је баш мило што знам своје корене у граду. То сам запамтио.
У школи, блефирао Возу да сам му скршио мопед.
Осмог смо славили крај године. IV4 је чак имао музиканте - један на виолини, други на хармоници. Школу су већ почели да обнављају, они из најдаљих учионица су премештени напред у кабинете и учионице четвртог разреда, чак и у оно даље крило иза манастира. Хаос. Нешто сам и зарадио на последњој тури слика, мада кад смо видели да су дневници склоњени и нема где да се упишу одсутни, шмугнули смо па сам део зараде оставио у "дансингу", како се звала флиперана у Дому омладине. Добио сам пет и из биологије, ипак скроз одличан.
Деветог, након свега овог, поруче ми да донесем пројектор у Дом, јер В.Р. Туцић, писац "Панта реи: страхоте подземља" (в. 08-XII-1971.) држи књижевно вече, и има ролну осмице да одврти. Не знам како сам га носио, је ли неко дошао по мене или ме је ћале... свеједно, било је лудо вече, алтернативне, јелда, поезије, са све наступом пар овдашњих песника, бар једног глумца и ЦДа као репортера, чак су нешто и певали. Било је доста критике на рачун забране неких бројева "Студента" и "Индекса" (то исто али новосадско), ПИВа (тј покрајинске владе), покрајинског суда... Добио сам ту ролну да извртим. Немонтирано, сирово, шврља улицама Новог Сада, са пар занимљивих тренутака кад призумира неког брадоњу како пролази дуж зида излепљеног плакатима, ког је називао кретеном, па ми на неким местима рекао да вратим, пустим уназад, па унапред... што је ишло као по лоју, знао сам контроле свог пројектора напамет. На крају је разбуцао неколико картонских бајаги лутака, уз повике "доле лажни хероји".
Све скупа добра зајебанција, а критика само против неких појава у друштву, не онако ђутуре против система, прецизна и конструктивна.
Једанаестог нисмо извели русвај какав смо планирали. Да правимо ломачу од елемента латина - скоро нико их није донео. На главном сокаку пионирски карневал. Врућ ветар, мене опизди сунчаница. На великом одмору ме спопадне ЦД, одвуче ме у страну и крене да ме поплаши да пазим шта ћу да причам (сад да ли шта може да изађе у новинама, или шта може да стигне на суд), изнесе подлу причу о томе шта сам ја радио на оној песничкој вечери. "Он каже врати оног кретена, а ти вратиш Маркса". А пизда ти материна, мислим се, ја сам само притискао дугмиће, а ти си певао из првог реда.
Спавао цело поподне, и пробудио се сав збуњен, равнотежа ми се тек сутрадан скроз вратила. А у Дом су ме позвале и Слађа и мумије, јој не. Радије оно прво, знам колико сам се пута насанкао са њима. Али рекоше да има и трећа с њима, али надимак исти као још две или три које знам, ал' ако је она на коју мислим та би ишла у пару са Владимиром, а она друга би била она што није баш ружна ал' је зато уображена. Те сам отишао са Слађом. Она је озбиљно изгорела на шлајзу. Срели смо Гашу. Она се није одвајала од мене, изгледали смо као пар, па ми је то сјебало шансе код оне згодне мале из текуће КЧС, то оне што ме увек поздрави по имену мада и даље не знам како се зове.
Спомиње се: 08-XII-1971., Бугарска и Швајцарска, 12-IX-1972., 21-IX-2018., IV3, IV4, Веља Бачикин (Бајче), Вишња Лазин, Владимира Бркљевић, Гаврило Ташков (Гаша), Дом омладине, Душан Старкић (Стрле), Здравко Сметовачки (Воза), Прле Танин, Славица Тејин (Слађа), Хазим Јабучин, на енглеском
14-VII-2025 - 26-VIII-2025