01-XI-2025.
Средином недеље пред први нисмо радили скоро ништа, она плете ја седим за рачунаром. Једина новост је што сам уз тинктуру чубра кренуо да додајем и ону од добричице, чије смо семе донели из тамоа, и лепо се примила овде. За разлику од чубра, који вуче на неке сирупе против кашља (онај фенерган што сам пио као клинац, грозан) али сам се на њега и навикао још пре неку годину, ово је некако скоро сладуњаво али вуче, бар мени, на овлажен це витамин или тако нешто. Није да је грозно или да изазива неко гађење, ал' ми напросто не лежи. Но, навићи ћу се и на то.
После сарми, био је неколико дана подварак, па онда два дана пица од новог теста. Тање, чвршће, и даље крцкаво, ма одлично све. Тесто за пицу је поделила на три дела по 300 грама, а од трећег дела је испала лепињице, ма не знаш које је боље.
Тек у четвртак увече смо нашли гомилу видео материјала око блокада, пратили уживо како колона пролази кроз ону севернију Пазову (а није да нисам пролазио туда, и опет не знам која је стара која нова) код Глобуса, па онда дочек у Инђији, на блокада.инфо. Они већ имају устаљен формат, донекле глуп јер инсистирају на томе да микрофон не сме да зврји предуго празан, па кад год репортер савата неког да му каже две-три реченице, морамо да слушамо и како он препричава то што смо управо чули. Ал' добро, ово је тај препород телевизије, најзад не гледамо више шта су нам снимили и измонтирали, него шетамо са екипом и видимо шта камера види и чујемо све што упадне у микрофон. Директан пренос какав никад није био, режија нема другу камеру да убаци уместо оног што не треба да видимо.
Иначе, режим је прибегао истим смицалицама као и 31. јануара и 14. и 28. фебруара и 14. марта. Колонама које пешаче не дају школске фискултурне сале да тамо ноће, приватним превозницима се прети да откажу већ плаћене вожње, железница у целој земљи не ради од 30. октобра око подне (за дојаву о бомби су се сетили пар сати касније, ајде да одуже реда), на аутопуту најавили па порекли да ће бити радова, па онда ипак биће радова од 31. у подне ал' радова нигде нема, обишли новинари, ма ни бајаги саобраћајних закова, ни једне лопате нема.
У Инђији, као и обично, не дају фискултурне сале да се тамо ноћи, а било их је 3500 (по бројању Архива јавних скупова, они броје главе на снимцима из дрона, са друма), па се домаћини сналазе. Скупили паре да се купе шатори, ал' јок, ови забранили да се продају шатори (!) и изнајмљују преносни клозети... е, стварно, јел треба да пишају по парковима као ваше баба ћацике 15. фебруара по С. Митровици? Донели људи онда стиропор и постељину да поређају по пешачкој зони, ал' ови не дају да се дигне рампа, не може камион да приђе, него су то људи на руке донели. У Жабљу, где ноћи колона из Вршца и Зрењанина, искључили струју док је трајао дочек па опет укључили кад је било готово. Ово више није ометање, ово је ситан инат и пакост.
У петак, наравно, гледали пренос, два-три паралелно, Политички глобус Србије се шетао са њима, пратили смо их од уласка у Сремске Карловце, а онда су се укључили и блокада.инфо и КТВ. Величанствено. Гледали смо све док се највећа колона, њих 7000 из београдског правца - пола Београђани, пола остали који су се придружили - није спустила кроз тунел па преко моста. А онда смо после разоноде и попили две-три (тј 1,2 деци, по тачном рачуну, дакле у ствари две ипо) и лепо заспали.
Субота, цео дан гледамо пренос. Највише блокада.инфо, понешто КТВ, доста и Бели бомбардер, добро је распоредио дронове. Глобус није преносио, тај је дошао пешке од Београда и преносио целим путем, свака му част. Невероватан број људи, чак ни мурија не сме да смањи испод 150000, дакле бар 280000 (нетачно, ипак су ошацовали на само 39.000 а по АЈСу је у подне било 120.000 пред станицом, не бројећи 3км пуног булевара и небројене хиљаде које још нису ушле у град). Наравно, нашао се Коњоглав на Информеру да тврди да није било ни 15000, види се на снимку из дрона... и онда му тип из технике пусти снимак од малопре, где само на платоу испред железничке има бар 50000, а где је још цео булевар и они који још нису успели ни да уђу у град, а он, не не није то тај снимак... и онда иде снимак од јуче поподне, кад је ту можда била само екипа која монтира бину.
Све скупа величанствено и дирљиво, као и увек. АВ је ваљда и даље у Ташкенту, не сме да привири, а надам се да неће смети ни да се врати, ех... кад би само остао тамо.
Паузу између скупа код станице и вечерњег скупа на кеју сам искористио да средим и окачим фотке за октобар. Ако сам мало фоткао по кући и крају, бар сам био на два окупљања, па ето бар то. Иначе, еос70 је накуцао 55000, дакле и даље држим просек од 6000 годишње.
Стигле две серије фотки са коринђања за Ноћ вештица... све наше вештице - Линда и Санда као сабласне лутке, Виолета баш вештица, са све шеширом, Нина у венчаници, ето и 15 година касније лепо стане у њу, али са тамно осенченим очима. На другој страни, Анита се само удесила у неку розе хаљиницу од више слојева тила и чипке, ставила рајф са мачијим ушима и правила фаце, с тим њеним очима. Момци су остали код куће да дочекују коринђаше.
Вест од комшије, угинула Зелена 2. По неком нашем бројању, имала је око девет година, сасвим солидна старост за авлијанера. Преселила се код њега још пре три године, ал' је остала као дописни члан и мачиће редовно доносила овамо. Овогодишње мачиће, међутим, нисмо ни видели, остали су њима. Доста је и ово што имамо, осим Рундека, Белобрка и Суши, сви су њени - Џими, Вафл, Зелена III и још две исте такве. Онда касније, током недеље, приметимо да је нестала Зелена 3.2 или 3.3, слабо памтим имена (в. Алан Форд).
Са нашим Сијетљанима смо причали само два сата, а онда је пукла веза, Телеграм није могао да укачи, јебигица. Наставили смо са испробавањем нове крушке до пола четири, па смо тако скратили понедељак. Пробудило ме доста касно то што сам је чуо како телефонира, неко се враћа из Новог Сада, па би да сврате. Отприлике сам и погодио ко је - Даца јавља да су Жарко и госпоја му тамо, она брани дипломски, па би свратили у повратку. Важи, ал' у седам негде идемо, дотле слободно. И да, прво што је рекла „није нико умро“. Јер од седам таквих разговора, бар четири су били позиви на сахране.
И свратили су, па смо се издиванили. Она је завршила то да би ухватила неки нормалан посао у фирми, за у ствари исте паре, кад већ неко оде у пензију, напусти фирму или тако нешто. Каже није лоша лова, ал' се ради по сменама, два дана прва, па два друга, два трећа, два слободно, и то у тешкој хемији, тамо се праве дроге за вештачку кому, а то и испарава и има дана кад баш није начисто да ли је при свести. Каже кад би неком од њих тамо баш требала вештачка кома, морали би да бар удвоструче дозу, огуглали. Зарађују исто као и ови мастиљари, због рада у сменама, ал' јој је тога већ доста и не би имала ништа против да и она мало буде мастиљар. Ону викендицу на Брегу су кренули да прерађују, и то он доста тога ради сам, наша школа, и успут учи све те зидарске послове, није то ракетна хирургија.
Борче је дошао по нас како је и рекао, па смо покупили Драгану и стигли до те њихове куће. Провео нас је кроз скоро све, ал' нисмо баш много завиривали у стражњи део, где су му ћерка и унук. Зет је некакав фантом, сећам се да смо једном пили његову крушку, ал' сад је био чудно одсутан из призора, није се ни спомињао.
Унук је најблаже речено чудан, рођен је са некаквим синдромом, има 11 година а делује да нема више од 8, не уме да говори, само гестикулира и прави фаце, ал' је умиљат и весео, док му не усфали нешто. Нисмо га много видели. Каже Борче да ту лека нема, а и да се са тим не живи дуго. Па оно сећам се и да је ћалетова старија сестра имала једног таквог, није дочекао пубертет. А ћерка ме се сетила, повезли смо је после концерта 16-XII-2022.. Ја је тада нисам баш много видео, док смо ходали до кола био је приличан мрак и пазили смо где газимо, има бара на стази, а онда је седела назад. Делује добродушно, помирена са судбином, живи за то да том детету омогући какав-такав живот.
Вечеру је наручио од Боба брзождера, то му је ту близу, ал' не разносе па је отишао да покупи. Оставио је мене да изигравам себе и забављам даме. И тих 250 метара је прешао колима, да не буде дуго одсутан и да се клопа не охлади док је донесе. Боб је стандардно добар, није омануо ни овог пута. Вина су била занимљива, пино ноар је био блеђи од розеа, а било је и занимљивих мириса. Драгана је успела да наручи нешто од Диора, и то баш ђурђевак, каже зајеби ме са тим лажњацима, јесте да је то тај мирис али изветри за десет минута, ово држи и по два дана, некад се осети и после туширања. И оно као јесте ђурђевак, морао сам да њушнем, ал' некако није то онај ђурђевак, који јако добро памтим из 1973.
Направио је опет баклаву, то давно није, и опет одличну, тек тек слатку а не као што то например Турци раде (рече Драгана „поједеш то, ситно, један залогај, и буде ти скоро мука колико је то слатко), појели смо по комад-два, неш ме зајебати, пиће и могу да поднесем ал' ако једем иоле вишка увече, ноћ буде проблем (испало баш тако, мало сам јео и лепо сам спавао). За баклаву смо му рекли да подели комшијама, већ су се током селидбе и усељења јављали ако треба шта. Каже у оном стану је живео 40 година и зна једног комшију. Драгана зна троје за 53 године, ал' један јој је сестрић. А овде сад већ зна најближих петоро. Као да је други народ.
Наравно, опет смо се сви заједно поџапали са Драганом, јер је... ма пази ову конструкцију, као гледа и једне и друге и не ваљају ни једни ни други, ево тај лик што је на студентској листи... њена другарица што је власница ланца бутика, добро сад је болесна и одавно већ не ради, ал' док је Слоба био у Хагу, пошаље му један пар најбољих ципела, да се не брука пред судом, и то баш по том лику, а овај каже треба број веће, иако су у ствари знали који број Слоба носи, и овај то макне за себе, то до Слобе није никад ни стигло. Ау ал' ти је аргумент, откуд знаш ко је на студентској листи кад није објављена? Не знаш, као што не знаш ни ко је на есенесовој, не објављује се унапред. И опет је покушала да прода фору да су ови бајаги пешачили... па јеботе Сератлић се шест пута дневно јављао уживо са бицикла, и нигде возила на видику... Па дуже би им трајало да шест пута дневно утоварају и истоварају, него да возе, а возили су.
А онда се њима опет путовало, ал' њој је некако најлепша дубровачка ривијера, имала је тетку тамо и одседала код ње више пута, па ајде ако би могло још једном. Ту им се нисмо мешали, а звучало је као онај руски виц, „ал' ми се опет иде у Париз“ („а кад си ти па био тамо“, „не, не разумеш, и јуче ми се ишло“). Путујте, што се нас тиче. Може, тојест, ал' без ноћења.
За разлаз смо оно викали свако свој такси, Драгана на 888 ја на 566, и каже „па зар нисте већ малопре тражили возило“... а, сад сте спојени? Питам таксисту, каже ма јесте, то је све купио неко, зна отприлике чији је, потписао сам уговор са новим власником а да нисам ни погледао како се тачно зове. Остало је нешто мало независних, ови на 611 и још пар ситних, остало је његово.
Целе недеље скоро ништа, нит куд идемо нит нам ко долази. Седимо и гледамо шта се догађа у Београду, Дијана Хрка је већ сад јунак месеца, Вучић не зна како то да разреши. Покушао је у среду неким дркопишем од контрамитинга, досад највећи фијаско, 14000 људи који нису у Ћациленду саставили ни три сата, путуј дупе за кашику супе.
Оне пичкетине из клима сервиса звале већ други пут ове јесени. Реко, „да прекратимо причу, да не спомињемо закон и адвокате, ви сте већ дванаесту годину неспособни да обришете један телефонски број из списка, па не бих вам дао ни да ми зарежете оловку а камоли да вас пустим у кућу и дозволим вам да пипнете климу. Ако ме будете звали још који пут, предузимам мере.“
Нина најзад обновила возни парк, њен стари Волво је од „пали, иде“ прешао на „кад пали, иде“, већ трипут је било да неће да упали јер за пет дана изгуби струју, а сад већ довољан број пута састави по толико. Добила је кредит, вероватно од оне морнаричке ШКЗ (где се уписала као члан војне породице, јер ето Реин је морнарички пензионер), и купила кола која је хтела, нека Тојота Брђанин, лепа бела - ако није у боји, бар није сива, и има довољно седишта за све њих, чак два резервна, могу и да се разбашкаре ако иду негде даље. Реин и Фрејс ове зиме не иду на Филипине, нешто су се здали опет у медицину, овог пута и она. Није баш да им је душа у носу, ал' ће ово добро да кошта, можда не баш њих, канда умеју у то осигурање.
Мислили смо да не идемо у Београд у недељу него да они дођу у суботу, што је било прихваћено у начелу ал' „Милан се још није опоравио“, немамо баш појма од чега. У петак смо пазарили и у Мерету и у Лидлу, навукли месуштине за цео месец, клопе за мачке, нов тигањ, најзад ваљана клешта за нитне (а нитни има пет кила у резерви, сад ће да се штанцује и поправља), кафе. Спремила и већ другу туру зимске салате, овог пута са цвеклом, купусом, љубичастим луком и даикон ротквом, баш шарено изгледа.
У петак и суботу узео најзад да решим пар ситница у мрз плаџеру - да време уписује за песму која је стварно свирана, а не за текући слог, што може да буде различито ако сам исправљао, брисао, додавао за време свирке. Већа и важнија ствар је да сам најзад, добрих 20 година откако имам процесоре са више глава (први са две, па са три/четири, па са осам и сад са 6х2, броји као 12) најзад написао нешто да користи више од једне. Мало сам се помучио али најзад ради. Елем, кад год пуштам неку песму, успут проверим фасциклу где се песма налази - јер база песама је само одраз стања на диску, које може да се мења, па да не бих сваки час проверавао диск, проверавам само посећена места. Е ако у фасцикли има сто или триста песама, то док испроверава прође и више од неколико секунди, и за то време не свира. Сад главни ток пусти песму, а та провера иде у другом току, па кад стигне. За наредну недељу, то исто у Бјоу, да тако убацује речи и линкове у табеле, ето колико да га не чекам.
Спомиње се: 16-XII-2022., Алан Форд, Анита Џенифер Бергер (Анита), Бјо, блокада, Виолета, Власта Зарин, Драгана Витас, еос70, Жарко Зарин, КТВ, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Милан Настић, мрз плаџер, Невена Средљевић (Нина), Нови Сад, Реиналдо Аквила (Реин), Росанда Аквила (Фрејс), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), на енглеском
31-X-2025 - 12-III-2026