06-X-2001.

У гостима код Хозеа. Иначе, изгубили смо цео сат на путу тамо, јер смо промашили пут. Код Манасаса праве обилазницу, а обележили су горе него код нас. Каже "тај и тај пут скретање на следећем семафору", а код тог семафора не пише ништа. Онда смо циљу пришли са југа (прошли пут са севера), а путоказ са те стране води у источни део Вудбриџа, ни налик оном што смо тражили, поврх свега ме утера у неки ћорсокак, а пре ћорсокака забрана полукружног окретања, па сам морао да возим још километар до краја да се окренем... на крају смо трефили пут, али сам пар пута одвалио понеку реченицу на рачун глупих, дебелих и неписмених Амера који би баш могли мало до Житишта да виде како се постављају путокази (стварно, у нашем крају је све то било у реду, чак и у Њујорку).

Сви смо били ту, и наравно и Го и Рикардо. Нова адреса, мало даље од Пентагона, у ствари ближе на ову страну добрих двадесетак миља јужно од ременог пута (beltway, ко има бољи превод нек каже или боље нек ћути). Овог пута нема подстанаре из Хондураса (оно „а где ће да спавају?“ - „у клозету“... па се Го мислила како ће онда ноћу да иде на пишање, ако мора да их прескаче, док се није сетила да клозет овде значи плакар), ово је купио.

Тј, ех, купио, како се то овде већ купује. Узео кредит па отплаћује. Вероватно му је то мање него кирија тамо где је био. И каже неће више да ради књиге, дојадило му је, прешао у камионџије. И бар да је неки дугопругаш са осамнаесточкашем, него тера кипер, носи шут и истовара у неку јамуру коју затрпавају, и каже јако је зајебан тај истовар, никад не знаш колико назад да одеш, ако не одеш довољно већ ће неко да се дере, ако одеш превише ладно можеш да се изврнеш.

Кућа је од оних у низу, као фол британски стил... ма јесте британски, само што фали она клима, ал' ето зидају како су навикли пре триста година, летва гипс и пола цигле за фасаду. Пространо је, на спрат, ал' види се фушерај на све стране, то није изглетовано како треба, гелендер се клати, подови шкрипе ал' бар су застрти меким теписима (после сам схватио да ти теписи баш и нису тако мекани, него имају пола цола сунђера испод) и наравно зидови су у оној фарби што није баш масна ал' тако делује (делом акрилна, продаје се у неколико верзија површине, што сјајнија то трајнија, не мора да се префарбава, пере се) и све нека крмкасто сивкаста. Бар са задње стране излази на неку уредно подшишану падину, до можда потока (октобар је у Вирџинији сушан, можда на пролеће), а на наспрамној падини има и нека љуљашка, ту су се Нина и Лена баш доста љуљале.

Наравно, мало се и роштиљало... ал' сам нашао Агфу тек кад је месо било већ готово и прешло се не кобасице. Кобасице су оригинал аргентинске, и много више личе на наше него ове што могу да се нађу у дућанима. Хозе је причао да су Мексиканци на гласу да једу љуто, ал' то је само реклама; њему мексичка храна напросто није довољно љута. Каже да се у Перуу разваљују од љутог, некад се напросто такмиче... теку сузе, ал дувају, једу и праве се јунаци.

У повратку, друм полупразан, усрали се Амери и не мрдају од куће. Чорба јефтинија него пре годину ипо, мислим долар и ситно. Послао мојима гомилу фотака са овог излета. Пише кева како је сама код куће, Па се расписала онолико - тетка Милица је отишла кући, ћале у виноград, берба, муљање... И чим су они отишли, почео дефиле - дошла С.П., за њом Штева, па Брља, вратио нашу пећ (биће ону на плин из цеви, тим смо се грејали последњих година) и рекао хвала, није увео централно грејање а није урадио изолацију на кући, гаража ће мало да причека, каже да не може, нема пара. Он, Пали, В. и Влада су акционари, његова Вања је запослена, и ускоро очекује бебу, као и Пали тј његова госпоја. На то велим „ Сирома он, суза ми сузу стиже. Кад му је било важније да иде на летовање и да има кола да га види комшилук“.

И ја овако беспослен пишем њој.

Ја сам ових дана нешто као радио, требало је као да се настави сарадња са оном болницом у Хјустону (Лејвор), и Форд је рекао да су они спремили 15000 долара од чега по 5000 иде њему и мени, 1500 Влади и госпођи му и оном В., и 3500 за трошкове, пола одмах, четвртина на по сватова, четвртина по истеку месеца. Преговори око тога су се, међутим, отегли, па смо уместо одмах у понедељак почели да радимо већ у шести понедељак. Рекао сам Форду у старту да увек могу да одрадим три дана без плате, а он нека их распореди. Јуче сам одрадио четврти дан, колико да му покажем да нисам намћор, а успут је улетело и још нешто посла са стране ("Лејвор плаћа $50 на сат да им оспособиш оцењивање") од чега опет нисам видео ни цента. Као, има проблема са плаћањем јер треба да се нађе легални пут да све то прође. Ако је противзаконито да ми се плати, онда је противзаконито и да радим. Данас сам отправио и Форда (укратко, телефоном) и Грега (надугачко, поруком), и рекао им да ме пробуде кад буду имали чек.

Форд ће као морати да нађе неког другог да то заврши уместо мене, што бих баш волео да видим. Цела ствар је тако жестоко компликована, да би и мени требало недељу дана да се вратим у штос да сам био дуже од три месеца ван тога, а овамо им је битно да то у Хјустону проради у року од прекосутра. Форд је, наравно, покушао да прикаже као да ја сад једнострано минирам заједнички напор итд итд. Рекох "мислим да криво интерпретираш оно што сам рекао, али резултат је свеједно исти" "Шта, не долазиш данас?" "Не долазим". Сад нек се крчкају, баш ме брига.

Стигао је први чек на име помоћи за незапослене (за коју ми је аутоматски скидано 2,5% од плате све време), 482 долара за прве две недеље, скинут порез. Мало је потрајало док је почело да стиже, ал' сад би требало да стиже сваке недеље по чек. С тим можемо таман да исплатимо стан и комуналије, тако да можемо да седимо докле год не нађем посао. Привреда је штогод стала, отпуштају на све стране, Амери слабо путују и слабо пазаре - цена бензина је сишла на ниво од пре две године или чак и ниже, има за 1,16 долара галон, а ишло је у међувремену и до 1,60. Но сад се очекује да ће потражња ратне технике и сигурносних система да мало подигне привреду, мада ће с друге стране они који то треба да купе вероватно морати да отпуштају још радника да би испливали. Привреда им је стабилна, убило се.

Данас сам добио одговор из Мајкрософта, и они су мало притегли око запошљавања, али каже човек (Мајк Ковалски, знам га са те исте УбикАгора конференције) да ми биографија изгледа добро, тако да ју је проследио до кадровског, па ко зна, можда.

Иначе, са поменутог травњака смо набрали пуну кесу траве и понели је да Мрвица има шта да једе. Овде бесомучно шишају траву, чим пређе 12 цм, а ту је баш била ашаша, пошто је прошао изгледа који месец до промене власника.

Дан-два касније додаје ћале да је почетком шезедсетих било хитних послова које није умео свако да уради, па је радио трократно, и увек се налазио начин да се то исплати. Велим „Е да, али је онда било и пара. Све ми се чини да ова двојица покушавају да направе кулу у ваздуху, а ја баш нешто нисам вољан да им то придржавам док не стигну цигле. Слично оном кад су Го и Нина радиле у Зиро Дистансу, па се брзо оно 'плаћамо 7$ на сат' претворило у 'не знамо како да платимо'... тад смо се још извадили, били су дужни 800$ Горанина машина је коштала 1300$, то нисам платио и ћао. Никад нисам добио рачун за разлику, и све ми се чини да то није једини рачунар ком се изгубио траг.“

Тринаести... Форд ме питао јел' у реду да наплати Лејвору оних 350 долара за 7 сати. Није седам него шест, за триста. Каже, мора да им зарачуна порез. Добро, само да не буде да сам ја измислио сат више. Објасниће им, каже. За цео овај разговор смо разменили једно 5-6 порука данас. Ни речи коментара. Баш ме занима шта је сад наумио, јел' да ме исплати и да ме не види више, или да ме исплати да би ме гледао...

---

Спомиње се: Агфа, Алан Робин (Форд), Влада Пајтин, Горана Средљевић (Го), Горан Стаковић (Брља), Грег Рубентал, Зиро Дистанс (Зиро), Јелена Средљевић (Лена), Лејвор, Мајкрософт (Мали мекани), Мрвица, Невена Средљевић (Нина), Њујорк, Пали Бодор, Рикардо Мануел Бариеро (Рикардо), Стеван Гарај (Штева), тетка Милица, УбикАгора, Хозе Бариеро, на енглеском

30-I-2026 - 18-II-2026