21-XII-1981.
Ваљда смо ту телеграфију полагали дан пре или после дана армије (беше 21. или 22. децембра? кад пада краткодневница?). Зачудо, леп дан, и нисмо полагали на школским тастерима, оним зашрафљеним за клупе, него на прцовки (она канадска што се качи на леђа, ПРЦ нешто, 12 кг са акумулатором), док је ваљда водник био на другој машини за катедром. Прошло је ваљда нас седморо (од деветнаест, онај месар је већ био ћао). Официри су, вероватно, за нашу обуку добили оцену два. Касније је стигао абер, разним каналима, да је Елвир још дуго био поручник, кад су његови класићи већ били капетани, а један ваљда већ учио за мајорски.
Јер шта је било... лоша организација, сами су криви. По реду ствари, требало је октобарска класа да крене да стражари још одсредине новембра, као што смо и ми кренули да стражаримо од средине августа. Ал' нама су још успели да организују бојево гађање, што је предуслов. За октобарску су се вукли неколико недеља, никако да скупе шта све треба, и тако је испало да су октобарци тек сад почели да стражаре са нама, кад смо већ завршили обуку и као требало да вежбамо за тај испит. То је значило да је сваком од нас фалило у просеку по десетак сати са слушкама и оловком, да утувимо то до рефлекса.
И то што сам положио, мани га Мито, брзина није прелазила 40 (слова у минуту) а и то углавном зато што су нам куцали текст са првих пет страна књижице са примерима шифрованог текста, што смо знали већ напамет. У ствари, морзеа сам мање више заборавио за неколико недеља, ал' прве четири групе са прве странице знам и сад: BOSLI TAZMI TISIX BOMAT.
И онда је у наредних неколико дана пао велики разлаз. Свих деветнаесторо смо били овде послати на обуку, са обавезом да се вратимо у матичне јединице кад то завршимо. Већина се и јесте вратила, осим што је Тошке стигао у неку рупчагу негде над обалом у Истри и уживао ко бубрег у лоју, неко је после успео да се чује са њим. Дудек се исто није вратио на Вис, ал' не знам где је стигао. Блаја је остао у Дому ЈНА у оркестру, па су забављали официре на разним забавама, свирали за којекакве приредбе и приватне журке, каже весело је било, обишао је сва места од Водица до ваљда Рогознице, видео и Елвира („јесте се изљубили?“ „ма само што гаће нисмо скидали“). Кад нас је остало двојица-тројица, били смо и даље на стражи, ал' као заменици командира страже, командир је морао да има чин (бар десетара или млађег водника, што су војнички чинови).
То је још и било добро, јер сам могао да спавам цео дан - заменици држе ноћ - у стражари, над којом нико не заповеда осим шефа касарне (никад није ту) и дежурног официра (џоња у свом собичку, или гледа теве, или шета около и видиш га с километра). Нема фрке сем ако је сам не направиш. Ноћу, разводио сам стражу у 22:00, 00:00, 02:00, 04:00... а јок, од два ми је већ било доста. "Јесам ли вас ја венчавао?" "Ниси" "Е, разводите се сами.".
У стражари је био благи хаос. Три стражарска места по три смене, шеф и заменик, нас једанаесторо, 24 часа везани за ту просторију, тројица увек напољу, остали у тој соби. Истина, имали смо и резервну собу иза, где су били само кревети, тамо је било тише, па коме се баш баш спава... И гле како никад није било кафе док смо ми цепали стражу, а ови гуштери се досетили па покупили гомилу кесица из оних СДО, није нека кафа ал' држи очи отворене и није ни укус тако јако лош. Само је био проблем да се измисли топла вода, ето једном и то... е, па за то се смисли војничко кувало - преполови се жилет па се половине забоду на супротне стране плутаног пампура, за њих се вежу крајеви жице, жица се убоде у 220 волти, струја иде директно кроз воду, пола литре проври за минут-два. Наравно, пазиш да жилет нигде не додирне метал. Ради то... Ех, што се ми нисмо тога сетили.
Било је и клопе, оне конзерве овчетине из истих СДО кутија, да не поверујеш колико је њих то прескакало и јело нешто из кантине кад буде тај петак у месецу кад се то једе, само је био проблем како то јести, нисмо баш мислили да привремено присвојимо нож и виљушку из мензе, а уз сву ону опрему никад нисмо добили есцајг. Чутурице јесмо, ал' у њима никад ничег није било. Но, у џепу сам увек имао брису (како се у Банату зове перорез), нашла се још једна, па сам демонстрирао како се једе штапићима... Свашта ваља умети, никад не знаш кад ће добро да дође.
Види се и како сам се често бријао... То је предност страже, нико те не види, нико те не примећује, нико ти не командује. Нико те ни не види, осим ако си јутарња на капији кад официри долазе на посао. Е за ту прилику је падало једно глат бријање са избријавањем, и строго по пеесу салутирање кад официр пролази кроз капију. Ако они и забораве, не заборављам ја - по пеесу, он је дужан да одговори кад му војник салутира, а успевао сам да их ухватим баш у тренутку док бунаре по торбици или џеповима... Е да је била скривена камера, било је комичних сцена.
У време кад смо највише стражарили, успевао сам да саставим да се не бријем по пет дана. И кад се то заврши (у подне, тад је смена), одемо Блаја и ја у кантину на пиво, а шанкер пита „јесте ви резервисти?“. „Аха, јесмо“... Ако може он да се прави да нас не зна, можемо и ми да се правимо да нас не зна.
Спомиње се: 19-V-2013., Благоје Вајски (Блаја), Дражен Јерић (Дудек), Елвир Поздер, Тошић (Тошке), на енглеском
2-II-2026 - 22-II-2026