08-IV-2026.
Уторак да прескочим, није било ничег. Среда, 8. Гледамо да купимо неки мањи шворценигер, на акумулатор, за овде. Седнемо у Јоду, па кренемо - прво у Милетићеву, па код Капетаније, па онај дућан на Житном (срећом затворен па нисмо морали да се патимо са паркирањем), и на крају у Шума Траде, код оног слаткоречивог пиздека. Он је почистио сав асортиман осим Штиловог, а за шворценигера гледа да га не поправља баш све он, него да ја скинем само стартер и донесем му. Све скупа, нико нема ништа осим оног што се баш добро продаје. Остаје онлајн, а то је мачка у џаку. Бар смо стигли до Мерета и купили киселе и обичне (кафу не кувам од чесмоваче, зајеби), још саксија, и е најзад су имали ослића. Истина, сад нису имали пангазијуса, ал' нема везе, док риба дође на ред.
Поподне смо освојили двотрећинску већину у Пауку - од 465 партија ове године, 310 победа. Некад је био успех и 10%. Увече, уз крушку, крене опет да ме боли зуб. Сетим се да је каранфилић анестетик, ископа она кесицу, загризем и паркирам га у угао код тог умњака, и није да је баш прошло, ал' је било много лакше па смо могли да останемо скоро сат дуже. Приде је и нешто захладнело, па смо сутрадан опет укључили грејање. А лепо смо саставили целу недељу грејући се само на климу. Бар нема мраза, да куцнем у дрво.
Превече Тања хтела да нас види, а таман време за вечеру, па смо се мало диванили. У вртићу им спремили нешто ускршње као, па је и Лена додала нешто играчкица (налепнице и шта већ), ал' Тања није ни погледала, само села на ону клупицу, изула патофне, обула патике, обукла јакницу (све сама!) и спремна је да крене кући. Та са свога пута не скреће... У стану сад имају лажни залазак сунца - кухиња гледа на југ, али је небодер (у изградњи) преко пута доста виши, и већ застакљен до потребне висине, и тачно одсијава залазак у њих. И не изгледа лоше. Договорен паприкаш за недељу, не јагњећи, то ћемо ми за себе неки други пут.
У петак сам најзад завршио пролазак кроз блог, закључно са 27-IV-2007. (шунка из Кимарта). То сам ишао унатрашке, јер је иксемел са садржајем тако снимљен, антипедагошки, од новог ка старом. Оне почетне чланке из 2006. нисам убацио, то је била зајебанција, и то се већ налази расуто којегде по Бјоу. Нашао сам (и нисам убацио овде) још један рафал на рачун западног гледања у сопствени пупак, о СФ писцу из Дозоаове збирке, који је читаву причу засновао на хиперболичној геометрији (коју је навукао на елиптичну површ), и ту изређао све редом - и Гауса, и Бољаија, и Римана, и изнад свега Поенкареа... само је заборавио да нико од њих није имао петљу да објави своје резултате, а и Поенкаре није ту нашао ништа епохално, он је дао модел у ком може лепо да се црта та хиперболична геометрија (знам, полагао сам баш то), али хиперболичну геометрију је први објавио Лобачевски, кога овај пиздек не спомиње уопште. Гледам ко је тај - а, гле, Брус Стерлинг. Дакле знамо се већ. Моментално сам прекинуо читање „Прстена“ (тј само сам чекао изговор, баш ми се више није читало). Прелазим на Чину Мијевила (радни назив, док не прочитам довољно од њега па да онда прочитам и о њему, па и то како му се изговара име). Кажу да је Аргентинац и левичар. Први комад је солидна зајебанција, али, јеботе, па зар мора и то да се догађа у Лондону.
Нисмо ништа пили ни у четвртак ни у петак, да мало разредимо а и да не активирам зуб. Болуцка он и даље, али мање и кратко, као пробуди ме ал' прође за пар минута. Тек пред поноћ сам најзад сетио па скратио браду, већ ми је сметала. Нисам од, ваљда, новембра. Навикао сам на ову дужину од 10-50мм, кад је двапут дуже већ морам да обраћам пажњу на њу.
Захладнело је прилично, опет смо укључили грејање, ал' свеједно, некако ми се све чини да се квилт истањио. Она мајица, коју користим као пижаму кад је хладније, као да је од микровлакна, греје штогод ал' онда осећам као да ми испарава зној са леђа, и то на овећој површини, баш као са оним ћебетом од микровлакна што нам је кева увалила пре петнаестак година. Спреда топло, с леђа најежен. У петак легнем без ње, али са фротирским ћебетом испод квилта, и буде ми лепо топло, спавао у комаду осам сати, чак без пиш паузе. Док сам ја устао, око десет, она је већ обишла цео крај бициклом, напазарила меса, поврћа и којечега, чак је и свратила до Рерса да купи мајичице за Тању. И неће бити само паприкаш, него и Карађорђеве за Милана. Вест: Спрингфилд је сад самоуслуга, Аманова, оно код гробља су затворили и преселили се овамо.
Увече, док смо причали са Нином, јави се Борче, каже што се њега тиче, одлаже се за једну недељу јер је у среду оперисао катаракту, па је под посебним режимом док то не зарасте. Но, кад је о томе обавестио Драгану, испало је да и она има напад медицине, кренула је на своје годишње прегледе, магнетна трт мрт, тако да шацујемо да ће то бити две недеље а не једна. Код Нине, пак, ништа ново, добра вест је да нема вести. Била се нашла са оним мајстором (Зеком, „са зеком?“) у Гораниној кући, па одатле звала на Телеграм, па је пала једна видео шетња да виде у шта то турају паре и да виде шта ће даље. Децу нисмо нешто много видели, ово двоје седе за својим машинама а ове две су са Анитом на вези до шест ујутро, и наравно да још увек спавају.
У недељу је натенане испекла те Карађорђеве, и скувала и паприкаш, па смо ручали, и ја сам чак стигао да дремнем својих 15 минута пре вожње. Пошто хришћанлук празнује, друм је био прилично празан, осим из супротног смера, где би сваки час наилазила по колона беогрАђана који долазе овамо код својих на ручак. Ал' и места за паркирање је било, стигли смо све уредно. Тања је одиграла цео програм, и распакивање нове гардеробе, и играњац са бабом, и опет ме и загрлила онако (чак сам после и пусицу добио!), ал' главно је било како је навалила на паприкаш и посебно на купус. Чак четири комада меса је појела (јунеће са доста везива, одлично), а за доручак је појела три ипо јајета. Не мрљави са клопом нимало, расте ко из воде. Онда ју је баба одвела у шетњу, Милан одвео Апија, а Лена и ја одремали, сат и јаче.
Идуће недеље Лена иде са фирмом нешто на Исланд. Поздрави ми Бјорк :).
Увече попричали са нашим Сијетљанима. Првог дела се слабо сећам, то су њих две причале о башти, том убрзаном компостовању и којечему. Стенли је најзад подигао чек од ћалетове штедње, таман ће да исплати зеку. Могли би тамо да се преселе, имају довољно да две године не раде ништа, и још би им остајало тих 2700$ месечно што сад плаћају кирију. Ал' он не би имао где да држи кола за продају а ни где да ради (мада, нашла би се нека радионица ту у крају), а ни она не би имала башту..
Понедељак, па оно ништа. Последњи дан захлађења и ништа нам се ни не ради (добро, скувала је ручак и посејала боранију). Бар смо дигли резултат на пасијансу, 334 победе од 501 партије, 67,07%. Увече, каранфилић на зуб, крушка. Радило, и није ме будило.
Нешто ме болуцка одјутрос, ал' није страшно, четвртина од оног што уме да ми приреди. Нервира, ал' се не држим за главу. Ал' сам зато после ручка одвалио дремку, све рачунајући да ће да ме пробуди да правимо резанце. Ал' јок, решила да у бурету за широке има више места па правила те, а мене пустила да спавам, скоро до шест. То ће бити скоро пет сати, ко зна кад ћу успети да заспим. Мада, требало је да је мећава прошла, писало на дугорочној прогнози да је јуче требало да је прошао најгори део, ал' није, управо је било птичије време (за сову или шеву).
Таман сам се довољно расанио да поједем остатак чорбице, зове Лена, паркирала лептоп на сто, Тању у ону окачену столицу и даје јој да једе. Између осталог, пита како смо стигли прекјуче. Па по фоткама пре и после, за мање од 70 минута, Јода пичи. Чује то Тања и каже „јаја! пићи!“ - ово друго су штапићи, неке грицкалице са кикирикијем ваљда. Каже да ју је тако протерало од оноликог паприкаша и купуса, пробила пелену. Двапут.
Та шева, као и туцање... кад су оно 1971. почели да стижу филмови са Феста у биоскопе, преводиоци су морали да нађу неку замену за глагол јебати (се), јер пречесто без њега није ни било реченице. Па су измислили та два, и зачудо, оба су се примила и ушла у језик баш тако, као глагол који значи јебати а није јебати. У сличном налету носталгије, на олдвејву вели Фенси, „...скорашња, оно породична, гледа се не с пола него без мозга, и у серији дечко неки Рики пријавио се Маринце и они му праве испраћај. И на том испраћају, крајичком ока у кадру снимим транспарент, вратим уназад јесам ли то добро видео, кад оно јесам, ко би рекао, 2020 и неке године да се неко још сећа те крилатице, из песме из 70их....“. На плакату пише „Рики, немој да изгубиш мој број“. Где ме нађе... окачим линк на 10-X-1977., „види текст уз средњу фотку“. Каже Шкрба, „Свакаква замешатељства сам виђао, али да побркају Стили Ден и 10цц, ово ми је први пут 😃 “. Е, неш ме зајебати, одвратим, тачно се сећам шта је писало на касети. Јави се и Фенси, „Јаооо где ти мене нађе!!! - Кликнем на текст и кренем да читам и затим видим слику оне рекламе за Левис - па ИМАО САМ ЈЕ СКОРО 20 ГОДИНА ИЗНАД КРЕВЕТА 😱 ♥️ ... Одавно немам ни ту собу ни тај стан 😒, негде средином 90их сам поскидао све постере мислим да ми је још само једна фотографија остала да ме подсећа на тај колаж...и на њој се сигурно не види ова слика јер је била вертикално, на мосту изнад моје главе... Е, сад ћу да је скинем и одштампам у колору, ставићу је ко некад у своју собу 😊“
На подсетнику за Бјо, где држим кратке описе чега се већ сетим а што би ваљало убацити, нађе се и транге-франге. Покушам да нађем фотку, а ја, не иде, све добијам неке мењачнице, сећам се да сам већ видео једну са тим називом. Додам и реч „играчка“ у претрагу, почнем да добијам само играчке... ма, глупи су ти претраживачи. Питам на Бурундију, овако:
Како интернет затрпава оригинале. Хтео сам нешто да напишем о томе како ми је ћале некад направио прави транге-франге, што сам решавао сат два три док нисам уклавирио фору. Е сад да не бих много описивао, ајде да потражим фотку на интернету.
Нема. Добијам све неке мењачнице. Знам и одакле то, спазио сам је одавно и сам, ал' да ће оригинал тако нетрагом да нестане... То сокоћало је постало општи израз за било шта што се много премеће тамо-амо док се с тим ради, да су га узели за наслов на бар пет места, и све то се види боље од оригинала. Оригинал никад није ни постојао.
А штета, онако математички-тополошки је баш закучаст проблем. Питам се да ли бих данас умео да га решим.
Има ли игде фотка, или макар цртеж?
Каже на то Фикрет „Дај прво опис, ја нисам ни знао да постоји танге франге и да то заиста јесте танге франге и ништа друго, пет+ осталих значења слутим да знам. Шта је то и има ли неки други назив?“ Одговорим овако:
Уф... Кајиш или летвица са 12 рупа (ако се добро сећам. Кроз сваку рупу провучена жичица (може и канапче ал' боље ради са жичицом) исте дужине, отприлике једнаке растојању између рупа. На свакој жичици причвршћен по прстен (у мом случају, од челичне жице 2-3мм, мотане око дршке од метле). Други део је од исте те дебље жице, развучени круг као отприлике рекет, такав да је за отприлике две рупе дужи од низа рупа, а ужи од прстенова тако да може лако да прође кроз њих.
Креће се од положаја где је тај уздужни комад провучен кроз све прстенове. Завршава се тако да је опет провучен кроз све њих, али тако да је и она жичица такође провучена, тј да су прстенови оборени.
Решава се нешто као Рубикова коцка, кључни потез је кад скинеш прстен са рекета, па га провучеш кроз њега, па онда обориш напред и провучеш сад рекет кроз њега. Ал' ту ме памћење издаје већ, ту је био неки маневар ког се не сећам.
И онда Коњски Нил окачи фотку, дакле нисам измислио :). Немам више појма колико сам имао година кад је ћале то правио, можда у време кад сам оно похађао математичку секцију. А и она се сећа да је то још било по кући, вероватно у оном ормарићу у гаражи, и да је ћале то показивао девојкама, ал' није нешто успео да их заинтересује. Чудо једно како се живо сећам тога.
Четвртак, 16. Најзад сам, прекјуче, покосио по авлији - чега све мање има, направила је још два вигвама за кромпир и боранију (после сам је упозорио да ће ти шатори да јој прокишњавају... ал' не мари). Нешто се још лакше задувам него иначе, буквално сам паузирао после свака два квадрата. Омацила се Зелена.3, нешто рано. Ал' рано их је и кренуло, већ на две трећине јануара.
Бар ме напустио шлајм, најзад умивање не започињем истоваром из плућа, а и зуб се смирио. Увече сам паркирао опет зрно каранфилића над зуб, и оставио га тако да се кваси, не загризавши га до почетка треће чашице, а изгледа да није ни требало. Јоргован се расцветао ко блесав, насекла је нешто да стави на сто. Пијуцкам крушку, помало ми се осећа каранфилић, мириши јоргован... И добро она каже да у ствари сад најбоље живимо :). Чак је била и добра зајебанција, и није ми сметало што смо одложили разоноду и што нисмо попили више - у флаши је било за три ипо (што је скоро три нормалне), таман. Каранфилић сам испљунуо ујутро, ни овог пута ми није сметао.
Спомиње се: 10-X-1977., 27-IV-2007., Анита Џенифер Бергер (Анита), Апи, Бјо, блог, Бурунди, Горана Средљевић (Го), Градивој Шкрбић (Шкрба), Драгана Витас, Житни, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Малиша Борковски (Борче), Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), олдвејв, секција, Спрингфилд, Стенли Бергер, Тања Настић, шворценигер, на енглеском
9-IV-2026 - 17-IV-2026