27-IV-2007.
Овде неко време немам никаквих порука од себе мојима, ваљда сам писао са ко зна ког другог налога, или ми је остало на независном. Имам, међутим, поруке од ћалета, који баш тада није цитирао моје, па ћу некако заобилазно изреконструисати шта је ту кад било.
Узгред, пре три дана, на УАу, ухватим како Маша исправља правопис. Кад је већ постала сисоп, ајде да нешто ради. Човек лепо амерички напише „каландер“, и то остане у списку порука горе, јер се тај списак освежава тек кад прочитам све па онда кликнем на „дај шта има ново“. Кад кликнем на наслов поруке горе, онда ми се довуче сама та порука у доњи део, и то са текућим слогом, и гле ту пише „календар“... Ех, мора неко да описмењава те Амере.
Елем, Го би да купи кола. Па ајде да јој ја купим овде и дотерам. Е онда испадне много лакше да ја напросто долетим и да то купимо на лицу места, бар ће да види шта ради. Има доста да летим, шест сати. Што се и десило, 30. априла. Срећом, сад не морам да остављам кола на аеродромском паркингу, има ко да ме вози.
Кроз Орландо... хм, такси би коштао минимум 50 долара, јер тај Лендмарт њен је негде северно, а аеродром је скроз јужно, али има бус. Уклавирим, након пуш паузе, како иду ти аутобуси. Има ту доста да се пичи, у ствари треба да ухватим неки до главног бусодрома, па тамо да чекам десетак минута следећи, па на некој одређеној станици да сиђем, кад скрене на запад, јер тај иде у круг око ширег центра, па да ухватим трећи чија линија се ту пресеца са овом. Карта је нека смејурија, једноцифрено долара, и важи сат ипо. Тај трећи аутобус сам чекао бар две цигарете, ваљда се појавио док сам завијао трећу, а за то време је истекло већ сто минута. Но, возач је скапирао шта је и уважио карту.
Од последње станице до тог њиховог насеља има пола сата пешке. Ал' ајде, знам крај од прошлог пута, то је отприлике тамо где сам оставио камион тада, само сад немам бицикл за повратак. А и није још онако спарно како уме да буде, било је већ довољно касно поподне. Не знам како сам ушао, ваљда сам се јавио портиру да им јави да дођу по мене, или сам се прошверцовао уз неког, јер ту се улази на зекину слику (из оног вица), тј на картицу прислањачу, ово је ограђено насеље са чуварима.
Па смо се испоздрављали, вечерали, попили нешто. Истуширао се и у крпе. Сутрадан, радни дан (иако би мени 1. мај био празник, а ваљда и Холанђанима). Тог дана, на УАу
Још увек ми није јасно што бирају вернике, него што их некако сматрају погоднијим да буду изабрани. Како било ко може да зна кад ће бити верни својој функцији, а кад вери? Не бих имао поверења да гласам за таквог.
Ваљда исто може да се каже и за политичку идеологију. Кад ће да зајебу бираче и служе својој идеологији. Али ово ваљда и очекујемо.
Барем то огласе. Идеологија би требало да им је у партијском програму и изборној платформи. То им је излог.
Приде сам честитао колегама онај прави празник рада, међународни, и окачио линк на масакр на Хејмаркету, да се не заборави. Грег се жали на „још једну ствар- Виста ми дефрагментује 200Г диска сваког дана у 10:00. Преправио сам време на 02:00, али и даље тера у 10:00. Како то обори машину на колена.“
За пуш паузе сам излазио на терасу. Закриљена мрежом против комараца од горе до доле, Флорида је то, овде има тих буба којекаквих да полудиш, а притом су и крупније него другде. Кружи виц да их Флориђани седлају и прежу. Бицикл стоји у соби а не на тераси, јер се удружење кућевласника жалило да бицикл на тераси изгледа сувише... неприлично, као да неко ту живи, обара вредност некретнина. Они као да не станују ту, него се пренемажу у излогу и позирају за муштерије.
За посао, независног сам паркирао на неки бочни сточић и радио сасвим нормално. Пошто мислим да нисам ни покушавао да инсталишем ескуел експрес на лептоп, качио сам се на Јанов сервер и радио тако. Згодно је то, имаш лептоп, и можеш да радиш гдегод нађеш интернет. Овде је била добра кабловска веза, а био је и неки дугачак мрежни кабл па сам носио машину на терасу за време састанака, који су умели да потрају и по неколико сати. Пошто не радим ништа битно за време таквог састанка, није ми сметало што више видим себе него пикселе. Који ли је идиот измислио глатке екране, то треба да је мат.
Тог првог, увече, сам нешто чачкао КААР, убацивао другачији празан датум за ескуел, јер у дебеефовима постоји празан, тамо јок, користи се ваљда 1-1-1900. А и груписање се нешто разликује од оног у фокс 7.0 (на којем смо остали, тј подесили интерни ескуел да остане на седмици, јер су осмица и деветка увеле неке форе које нам нису одговарале). Другог увече, на скајпу, пред поноћ ме пројект менаџер пита где је онај хтмл извештај... И ја му и одговорим за минут.
Другог поподне Го дође нешто раније са посла, те ухватимо аутобус до краја ове главне улице у крају, и провозамо се до једне бочне где су се наређали продавци половних кола. Зајебали смо се вишеструко - сишли смо станицу пре него што је требало, па смо по оној жези и припеци препешачили два-три километра, и на крају нисмо нашли ништа. Још нас је један упућивао на џанкјард, тј отпад... једва смо укапирали да је то улица Џона Јанга. Ех јужњаци и њихово мамуљање сугласника. Цркли ко нико, и нисмо урадили ништа. Овде ако хоћеш да купиш кола, треба прво да имаш кола.
Ћале јавља да је тип (тачније, два брата) који је купио виноград, управо „исплатио и трошкове регистрације за трабантаи сад треба само једног дана да га отера.“ Чудо једно како је успео да прода виноград, упркос томе што је уз њега давао и трабанта приде.
Сутрадан сам окачио ово на *** нема ги падеж _{_блогх овди ***, мада мора да сам писао по сећању. Без наслова, а сад ми се чини да би „Бирократија изнебуха“ било пригодно.
Решили смо да опет купимо шунку у Кимарту. Прошли пут није било лоше, а цена од 1,68$/лб уопште није лоше, а и права је сељачка (мада је из Смитфилда, који је читава свињарска индустрија), пристојно сува, и пре свега није набризгана водом. Само шунка.
Добро, није савршена - лепљива је штогод, мени је било шта сем соли и воде светогрђе, ал' то је само споља (још ми не иде у главу како иде шећер са шунком). Масни делови су ужегли по површини, шта ћеш кад се пакује у целофан - то се ветри - ал' онда би калирало па би морали да мењају цену, што малопродаја не воли. Добро, де, огулили то ужегло, очистили и лепо се частили пар месеци.
Вечерас је сишла на 1,29$/лб, то мора да се купи. Па и да је окачимо да се још суши.
Дођемо до касирке, клинка нека, ставимо прво шунку на пулт, па онда осталу салату, купус, парадајз, кикирики (месни, печен у љусци, несољен, само за то и долазим у Кимарт). Окреће она шунку, у оном платненом омоту, више пута, нема баркода. Госпоја ми вели да је прошли пут имало баркод, е сад нема.
Касирка зове помоћ, а тај оде до другог краја радње, мислио сам да тражи цену. Остатак наше робе (коју због нечег зову „наруџбина“, мада нисмо ништа наручили, нити они развозе, сам гураш колица до касе) се скенира и пакује у кесе, па онда чекамо још. Ево ње након неких шест минута, каже одељење за месо [нипошто „месара“!] нема баркод, мораће да је измере... Е ту ми буде доста, почнем нешто гласније. „Цена је овако велика, 140 пиксела фонт, каже 1,29 и ви сте је видел. Зар не може да само откуца?“. Сад је ту већ и шефица смене и углавном се њој и обраћам, и овој што је ишла по цену. „Зар каса није и кантар? Што само не измери, укуца цену и готово?“.
Штогод сам задовољан постигнутим, јер иако је субота увече, пола осам, има још десетак муштерија које се осврћу. Госпоја ми каже да се утишам и не правим сцену, ал' ово мени није викање (да јесте, дошло би и обезбеђење) а хоћу да направим сцену. Једини разлог што постоји малопродаја је да продају робу муштеријама, и једини разлог за цедуље са ценама је да муштерије знају пошто је оно што би да купе. Ово је малопродаја, цедуља са ценом је шест цоли висока - у чему је онда проблем? Нема баркода? Нађите га касније. Не морам да знам. Нека крене да пипка екран док не нађе шунку. Може „необележена роба - одељење за месо“ или какав већ систем имате, ал' немојте ми рећи „...нисмо способни* да је продамо“.
Ако нисте способни да је продајете, што заузима цео квадратни метар у радњи?
Није ово први пут да има у радњи шта не може да се прода. Било је да спадне баркод, или да на полици није истакнута цена. Кад је оно прво, неко скокне и донесе комад са исправно налепљеним, некад донесемо ми. Ако цена није истакнута, то не купујемо, јасно.
Мора да постоји закон - ако је роба изложена и цена је истакнута, мора да се прода по тој цени сваком ко хоће да плати, или тако нешто. Мора да има већ таквих случајева, ал' уз моје гађење према адвокатима штетарима и осталим правним грабљивцима, доста ми је што сам их мало продрмао, ето нешто за те паре.
Хтео сам ово да пошаљем Кимарту, ал' на њиховом сајту баш и нема где. И ово сам хтео прво да им пошаљем имејлом, пре блога.
Епилог, пар месеци касније.
Успео сам некако да нађем имејл или веб образац где сам убацио онај текст изнад црте. (како мрзим сајтове где се тако јако труде да сакрију контакт). Кимарт није одговорио. Чекао сам и дуже од обећана два дана. Следећи пут је шунка била умотана у провидну фолију, баркод испод. Три посете касније, опет нема баркода, Јово наново.
Не иде ми у главу - што излажете робу коју нисте способни да продајете. И ти бар кодови, сад га има сад га јок. Зар не могу да просто додају ту шунку на списак осталог што се мери на каси, уз јабуке и кромпир? Не реците ми да то припада одељењу за месо - каса није одељење за купус па га ипак тачно мере и куцају. Не занима ме. Кад одем у кафану, нећу да знам како су изнутра организовани, који је келнер задужен за мој сто, колико му траје смена и како деле бакшиш са кујном - хоћу пиво и да ми нико не смета док га испијам са присутним друштвом. Моје муштерије не занима како ја организујем свој посао, и што би онда куповина шунке била такав проблем?
На крају нисмо ни купили.
----
* стварно тако кажу, „we are unable to sell“. Није ни мени.
Спомиње се: 08-IV-2026., блог, Горана Средљевић (Го), Јан Бренкелен, КААР, Маша Безуховски, независни, трабант, УбикАгора, фокс, на енглеском
28-IV-2024 - 17-IV-2026