14-VII-2026.
Понедељак, дан за ленчарење. Након што сам баталио Мијевила, сконтао сам да ми је време за опет једно пречитавање Дине. Нашао негде фановску хронологију па прелистао шта све има, хм, ко зна колико је тога матори замислио а колико су нејаки Брајан и онај Мајкин Андерсон додали, ал' импресивно је. Прочитао сам и два њихова представка, један зато што је послужио као полазна основа за одличну серију о Сестринству (одличну, јер се нису превише држали књиге), и једну о принцезама, где се примећује да су момци најзад научили да пишу, тј бар у другој половини постоји нека густина радње и нема обавезна три-четири пасуса за прескакање у сваком поглављу. А онда сам дохватио маторог, мора да има дваес година од последњег читања. Хм, све је и даље ту али сад некако још јаче имам онај утисак да је он ту јако мало написао, тј написао је можда трипут више него што је уврстио у књигу, то су само одломци из шире приче. А опет, све је ту, прича је комплетна, има главу реп и између, не фали ту ништа. А и свемир је комплетан, тако да може између да се убаци још сто књига, на чему ова двојица раде већ годинама, и притом нисам сигуран да нису од почетка имали помоћ некаквог глугенија.
Глугеније (од „генератор глупости“) је, према дефиницији давно насталој на сезаму, било који комад софтвера који генерише бајаги реченице од насумичних делова, поређаних по некаквом алгоритму. Правила ту има довољно да резултат личи на текст, ко јебе смисао, ако наиђе, тим боље. И сам сам написао пар таквих. А садашњи генеративни АИ су отприлике то исто, само са много већом базом и бољом статистиком.
Матори је имао укупно једну ружну навику, сталне епитете. Чани увек има „elfin face“ (штагод да му је то), фраза „terrible purpose“ се појављује много пута - и то су ова двојица прво ископирали. Ех.
Уторак, пре ручка само скокнули до Мерета да допунимо залихе (вода, лук). Стара кућа код улаза у ново гробље изгледа још горе него пре. Била је годинама запуштена, као на продају или за издавање, па су је зимус узели Кинези и отворили некакав ресторан... Чудно, то би било идеално место за ресторан за даће, ал' с друге стране јесте и за Кинезе, јер је Линглонг на пљуцомет одатле, нема километар. Сад је и то затворено, фасада сва шарена, она галебије сива је сва истачкана гипсом или чим је већ крпљено, рекламне табле су поскидане. Поред оног ресторана што је пешес година као радио код пруге, и оног код томашевачког гробља, ево и трећи се затворио. Остаје онај у Гимназијској, ако и тај ради, нисам прошао туда већ две године.
После ручка сам га отерао у Оптиму. Дечко ме погледао ко крава мртво теле. Реко „а да замениш све што досад ниси?“. Јер рече Стенли, „ма серу, мислим да набадају па ако је то, поправили смо, ако није, следеће“.
Ни у среду нисмо радили ништа. Смислила је да најзад ошишамо онај рузмарин код плиномера, тј не да га ошишамо него да га повадимо - довољан је онај између улаза и гараже, овај је већ превелик, ако га поткрешемо остаће само суво грање. Ал' нисмо ни то урадили данас, прво да испечемо први овогодишњи тутифрути, још није доспео, па онда да дестилујемо рузмарин у казану, па то што добијемо да убацује у сапун. Ништа се не баца.
Бар сам, најзаад, опрао тастатуру. Повадио тастере (само алфанумерички део, а функцијски ред, навигацију и нумеричку можда други пут), све лепо вратио назад. Истина, Q, О и десни контрол нису баш под тачним углом, ова два су окренута за плус пи пола, овај други за пи, нема везе, ионако је само ја користим (она понекад) а где је шта знам напамет. Тј не баш, кад сам враћао нисам знао како иду она три тастера између М и десног шифта... могао сам да довучем на екран распоред па да видим, миш је остао укључен, ал' ето, мало сам се играо док то нисам вратио где дође. Из треће.
Џеки Оназис је канда била Соса, закључили смо увече уз пиће... Оназис је хтео да се разведе, није она нека риба него је више трофеј, риба му је била Марија Калас, ал' је испало по оном „као удовицу си ме узео, као удовицу ћеш ме и оставити“.
Четвртак, 17. Опајао паучину са бицикла, отишао да платим рачуне. Тамо већ седи неки тип и пије кафу, каже зна ме, он је ту из суседне улице, ваљда преко од Јулишке или ту негде, пита за Столета, јел' опет пролупао. Јоој, већ цела та улица зна за њега, ено и Верина кева, скроз на другом крају па зна... (наравно, и она је из Младенова). Па испричам како знамо у ком је стању чим га видимо, ако је у башту дошао са штапом, значи да га је ухватило, млатара тим и растерује те црнце што се пењу на нашу брезу и фотографишу га одатле, или из нашег кокошињца. Претио да ће да их пријави полицији, па му моја госпоја рекла да их сфотка телефоном и покаже им слике...
Поподне опет извадила стару Тошибу из архиве, па сложила неки крој на оном софтверу за кројење (још из 2008. или 2012., ту негде), одштампала и... то сад стоји на столу, кад се сети.
Петак. Набрала лишћа од рузмарина, пуну канту скоро, па то онда дестиловала на пари. Мирисало цело двориште. Онда направила сапун, користећи тај дестилат уместо воде, па је мирисала кућа. Видећемо за који месец кад тај сапун лепо очврсне и почнемо да га користимо. Као и јуче, звао Оптиму да видим јесу ли оправили, па ништа, Вања се не јавља. Можда су нешто сјебали па ни не сме да се јави, мој број препозна из авиона, једини сам на 067. Послао и СМС, ништа.
Посета на сајту је постепено опала, једанаестог је била 6000 дневно, па се мало попела на 8000 сутрадан, а онда падала, падала... Шеснаестог је изашло на 117000, а деветнаестог до ручка још није добацило до 120 хиљада, убитачним ритмом од 300-700 дневно. Двајспрвог само 230.
Субота, ови из Оптиме се не јављају. Ма добро, ако и затреба за нешто, ту је комби. Увече причали с Нином. Све јој је у реду, стижу и полице - Раја ће да добије онај сто што смо некад давно направили за Лену, с тим што више није угаон, десни део је одсечен, а на његово место у њену радну собу ће да дођу те полице. Ето, све је средила осим грејача кревета, са којима је тренутно на паузи. Овај последњи је запео око тога „како да објасним својој бившој да ти не даш децу у школу“ и откачио је. И увредио се што му је рекла да је дебео, а у ствари и није, него је примедба била да му је фотка на профилу из времена кад је био мршавији. Ех, више их не праве као некад.
Па смо се онда у недељу издиванили и са нашим Сијетљанима, мање више све исто као и сваки пут. Стенли срећан што пада цена сребра, па сад кадгод прода неки ауто, купи још. Један је замало продао, а онда ајд да провери и нађе брљотку негде у ожичењу мотора. И реши да ни не тражи где је квар, него да почупа све те жице и метне комплет ново. Јер држи квалитет. Зека чека да му стигну још два прозора за стару кућу, па да буде готов с тим.
У понедељак се најзад чујем са том Вањом из Оптиме, каже чекају неки део, клапну ваљда, мора табла да се скида, ипак је квар у кабини. Ојоој.. но, добро. Пробудио ме у ствари телефон, пре тога. Мислио сам, по оном што сам чуо из кревета, да или прича са Анком или са Верином кевом, ал' јок, звала је Драгана, треба да подигне неке резултате од нечега, цеде са снимком, који је ишао у Београд да неко да мишљење, па ће ћерка од ове из четвртог један то донети, она ради мало тамо мало код куће, офталмоглогиња она, па да свратимо по то кад будем дошао по њу. Тако смо и урадили, те сам кренуо већ у 19:00... отприлике, јер ме јебо телефон - прво она не одговара, а онда пре него што је мој телефон регистровао крај звоњаве и склонио дијалог, зове она и скроз га забуни, није ми ни нацртао други такав дијалог да прихватим везу. Срећом, брзо бутира, па сам звао опет ја њу... све то из комбија, кад сам остругао биомасу са стакла и дао му струју. Иначе, пали, иде... И урадимо то како смо договорили, и покупимо Борчета са сокака, где је стајао и причао с неком комшиницом. Ааа увек у женском друштву. Ма мани га, та има осамдесет и кусур. Ал' добро изгледа, као да има шездесет седам...
Ракија је добро ишла, Борче је одвалио вероватно четири, ја три, даме по... ајде две ипо, доливало се. Прву сам насуо скоро до врха, фалило милиметар, реко не знам шта ми је вечерас, обично тек трећу сипам тако прецизно. Занимљив део расправе је био кад су приметили да касним са клопом, они већ навалили на поховане батаке а мој тањир још празан - е, па таман сам био сипао и запалио, полако. Ту Драгана крене о свом бившем драгом (и јачи Словенац, од четврте године је живео овде, официрско дете, није ни чудо што је уз њега за тих двадесетак година научила само две речи словеначког), како је пио вина док не попије колико је мислио, а онда тек почињао да једе, а сви остали за столом већ завршили и предјело и главно јело, домаћин би већ да склања па да износи следеће, нема места на столу... И како је она пиздела на њега што квари свима, а нарочито домаћину. Ту Борче крене да брани њега, да он као гост има право на то а на домаћину је да угоди госту. Да, ал' смета осталим гостима... и ту онда крене о правилима правилима, индивидуализму спрам колективизма итд итд. Ја сам дотле појео то поховано крилце и сустигао их. Нисам хтео да једем нешто веће, а за салату се нисам ни машао, знам да ми је боље да не једем много за вечеру.
И сетио сам се и Јесењина и одштампао оно на руском и дао јој да увежба па да рецитује, ал' јок, запели смо око превода, нас двојица тврдили да је тачан. Па сам онда наглас прочитао тај превод, са екрана, није за штампу, тамо се обавезно у тој верзији појави 103432. случај најстарије свађе у историји рачунарства, шта је знак за крај реда, тринеска или десетка, и све буде у једном пасусу... И онда закључимо да је Јесењин био баш испичутура, ни са Исидором није дуго саставио, пази бугати...
Па је пао договор да ипак одемо на Дане пива, ал' не баш, него само на концерт градске филхармоније, а онда да прошетамо до Шанте (управо се реновира нешто изнутра). То пада у четвртак након њеног термина за френдз парти па је он инсистирао да то буде уместо њеног термина, а ми сви не, дај оба, што бисмо било шта избацивали.
Уторак, устао раније, за ручак јучетина, добра дремка после ручка, све сањам како јако спавам и све ми се лелуја, а онда да сам као нешто у Новом Саду и да су ми кола грешком отишла за Осијек, ал' кренем са целом групом која исто иде тамо и то некаквим бродом, а до брода неким чамцем са пешес риба, а чамац доста дубоко гази. Но стигнем некако и онда се сетим да нисам понео пасош, искомпликоваће се то, па нешто као причам са капетаном... Срећом, пробудио сам се пре него што се горе закомпликовало, и док нисам покушао да разрешим како се то бродом стиже до Осијека. Око 16:40 најзад зове Вања, готов је Јода, каже није никакво цревце овог пута него је клапна, то све изанђало, заглавили су га да дува право у кабину и каже „не дирај“. Е, довољно је матор да најзад за нешто треба посебно упутство. Видећемо да ли ће и да суши стакло, кад дође јесен. Дотле, нек тера овако. Реко, како сад да стигнем, ви радите још 20 минута. Ма, оставићемо кључ у њему па га само покупи ако ми нисмо ту. А да платим? Ма ништа, није било делова да се угради.
Најзад се видела са Столетом преко ограде, каже ујутро ће јабуке, у колица па ће да истера на малу капију, матори смо сви четворо да то пребацујемо преко ограде. Анку нешто боли кук, лежи док је не прође.
Увече сам рачунао да наставим са читањем, на реду је „Месија Дине“, оно бесконачно уводно поглавље где се оно четворо завереника надгорњавају и надигравају, и гле приметим багчину само такву - према причи из те главе, Данкан Ајдахо је погинуо у бици кад је Пол постајао цар... Међутим, према првој књизи, он је погинуо неколико година пре тога. Хммм... Ал' дође она око десет и нешто, каже да је синоћ попила само једну ипо чашицу и једно пиво, то се не броји... Доообро.
Среда, 22., најзад и те јабуке. Столе споља изгледа исто као пре шест или десет година, само што говори још тише и спорији је. Данас је био скроз нормалан, зачудо. Она је отерала колица и вратила, а мени увалила тежи део посла, да му мало правим друштво... Ал' добро, није био тако напоран. Јабуке смо исецкали после ручка, јадне и никакве, свака, али баш свака је била нешто начета. То су јабуке које нису бране, него су поотпадале за прошлих пешес дана, и било је црва скоро у свакој. Једина срећна околностт је што нисам морао да пазим где бацам отпатке, све је то биомаса, нађубриће негде. Наравно, немачки омекшивач је био јачи од мириса јабука, ал' бар није било бесплатне музике. Изашло око четири канте, са смоквама таман једно буре, два казана.
Предвече стиже фотка - Тања са празним чанком и кашичицом, нешто мрко ал' не могу да погодим шта је, можда гулаш. Стиже и потпис: „путеј кики“. Аха, да, воли путер од кикирикија... Колеге су пробале ракију (један Финац из Француске, други Италијан из Енглеске или тако нека комбинација), свиђа им се, „греје између ребара“. Послао сам аксиоме („1. у устима не пече него клизи, 2. у плућима греје и топлина се разлива, 3. онда нађе где си шупаљ и иде право тамо“), каже обучиће их сутра.
Спомиње се: Вера Вранеш, даћа, Драгана Витас, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Јулишка, Малиша Борковски (Борче), Младеново, Невена Средљевић (Нина), Нови Сад, Остоја Чаковић (Столе), Рју (Раја), сезам, Стенли Бергер, Тања Настић, тутифрути, френдз парти, Шанта, на енглеском
19-VII-2026 - 23-VIII-2026