Наш први комшија из суседне улице. Има четворострук плац, па излази и на ту другу улицу и тамо му је адреса; у нашој постоји као кућни број али нема ту куће, ту му је воћњак. Кућу је у ствари зидао сину, и паркирао још један темељ на ову половину, ал' планови су се изјаловили. Син је укапирао да у граду неће баш да направи каријеру, па се вратио на селу, преузео од деде земљу у Младенову и постао сељак. Остоја и Анка су тако остали у граду.
Он је радио на имању, тј пољопривредном добру које је обрађивало земљу у градском атару. Кад је то пукло током транзиције (да ли је земља враћана, или су напросто уништени марифетлуцима као и све остало, ко ће то сад знати), остао је без посла а фалило му је још доста година до пензије, па се пријавио као пољопривредник, да обрађује та четири плаца. У свако доба има четрдесетак кокошака, више за клање јер често буде да нема јаја. Кад дође да се коље, то им уради неки професионалац, и онда два дана не виђамо мачке. Повремено је имао и по пар свиња, ал' све то он држи уредно, не смрди скоро никад.
Воли да има петлове, чак да и нама јер му жао да да да се закоље, а овако може још да га види, ограда између нас је жичана мрежа. На четрдесетак кокошака требало би да има највише 4 петла, ал' он пусти да их буде по седам.
Скоро сви га зову Столе, жена га зове Стоја, а ту и тамо се спомене и као Стојке. Говори тихо и најчешће не разумем шта каже, мудро климам главом и гледам да ухватим понеку кључну реч да бар знам о чему он то. Ретко седнемо за сто; било је да се посећујемо једном-двапут годишње, кад испечемо ракију од вишка њихових јабука па им однесемо њихов део. Негде од 2024. је повиленио нешто, кврцнуло му негде у главу, све му се привиђају неки црнци који га шпијунирају и фотографишу, са наше брезе ии из кокошињца, хода по башти носећи штап којим им прети.
Углавном се диванимо кроз ограду, преко које се и размењују ствари - нама јабуке, понекад пилетина, њима јаја, расад парадајза, ракија. Добијемо од њих и парадајза, али наш је увек бољи.
Жена му, Анка, је умерено буца и не уме да чучне, но вечито прчка по башти пресамићена, по правилу окренута леђима према нама. Кад помислим на њу, прво то видим па онда фацу. Нагласак, личанско отезање, баш и не волим да чујем, ваљда због гомиле глумаца који га лоше имитирају. Вазда је нешто незадовољна, кука, гунђа, богоради.
19-VII-2026 - 23-IX-2026