03-VIII-2026.
Број мачака нам се стално мења. Опет се омацила Зелена.3, има четворо сивих у гуми под клупом, то им је изгледа омиљено место, али су зато нестали и Черупач и оно мало црно. Овог другог је још и видела код Столета, а и то пре пешес дана, нестали.
Синоћ сам, од зајебанције, најзад натакао онај руски објектив на еоса 70, нисам то радио десет година (в. 30-VI-2012.), све рачунајући да ће да сере као претходник му, да код таквих сочива на призми приказује изоштрено нешто ближе него што је стварно изоштрио. Пробам, сликам нешто изблиза леви монитор, и гле, види се сваки пиксел. Али ништа од изоштравања на екранче, детектује објектив на ком нема електричних контаката за њега, и остави поруку „притисни старт за видео“... Е па јок, неће с овим да се снима видео.
У Сијетлу заладнело, Стенли носи онај џемпер што му је ташта штрикала, а и Го носи неку лагану јакну преко мајице. Анита се уозбиљила, већ цео месец се није бекељила у камеру, а и све озбиљније се бави ликовним радовима, и баш има и стила. Јесте да су то све ствари из манге и игрица, али ако ћемо право, све су то радиле па после прешле на нешто друго. Неша израста у све већег шмекера. Гледам на скриншотове што сам ухватио, имаће ручерде. Засад је мршав, али ко зна.
Овде је упорно врућина, срећом бар је ноћу подношљиво. Након разговора смо довршили разну јучетину - она оно једно пиво што је претекло, ја преосталу чашицу ипо, и таман смо лепо заспали. Климу смо били укључили на десетак минута, а онда одшкринули прозоре. Истина, пробудио сам се не баш гола вода, него као да би ми годио степен мање - го, непокривен. Температура у кући је током ноћи спала са 26,5 на 25,2, дај шта даш. Већ око пола прве кафе (устали обоје око седам и нешто) смо укључили климу. Напољу лагано облачно. Нећу да гледам у прогнозу, да не баксузирам.
Наравно, то мало облака се разишло до девет. Бар сам успео да колико толико орибам казан пре него што је упекло (казански термометар је под кајсијом измерио 30, алкохолни на тераси 26, ал' то зато што је целу ноћ пичила лагана промаја кроз кућу а тераса је до поподне у хладовини). За ручак, сарме трећи дан, биће и за сутра.
И успео сам да се заблентавим од спавања, ал' сам бар наточио тог тутифрутија на време, и паркирао га да се хлади. Јесте да се ракија пије на собној температури, ал' зајеби кад је у соби врућина. Она је експериментално увила косу оним виклерима а кување, што смо нашли у старој кући, одлично испало, и тачно сам предвидео како ће Драгана да реагује кад види. Била је већ завршила црну блузу и хтела само да удари нитне на њу, ал' није ишло, па је онда узела да отвара рупице за дугмиће, па се зарадила... у 18:25 сам јој рекао да је већ време, ех јебига, онда ћу обући нешто друго. И нашла неку мајицу ко зна откад, први пут је видим, каже није је досад носила. Ето изненађења, баш.
Мало смо тако каснили у поласку, а пошто је температура била добро преко 35, ко зна колико, нисмо се ни журили. Прво мало у Роду да узме вино па да поседимо у предворју, минут-два ал' не помаже, јер јесте тамо пар степени хладније него напољу, али увек успеју да буде и влажно па зној не испарава, чим смо изашли било нам је боље. Бар сам сфоткао онај прут што је израстао под оградом дечијег игралишта, кад су се близнакиње последњи пут ту играле то је било метар и четврт. Целе ове недеље фоткам тим руским Гељиосом, па и ово. Штета што је дрвце на северном ћошку, да је на јужном боље би правило сенку.
Онда смо сели на клупу на аутобуском стајалишту код Спајиза... Ту нас спопадне Симче, и сети се он где сам становао, са све кућним бројем, а сад зна само у ком смо крају. Реко, јел се сећаш оно прошли пут (19-VIII-2020.) кад си све тако памтио ко где шта па сам те питао за кога радиш... Е сад за инат нећу да ти кажем :). Исти је као што је увек и био, осим што је убелио.
Код Драгане смо тако стигли тек у осам, нема везе, надокнадићемо... Кошуља ми се солидно залепила за стомак. Сели смо под климу, ал' каже она немојте да вас увати у леђа, прво мало да се осушите, аклиматизујете. Издржао сам тако дваес минута, и онда реко пали то сокоћало, нећу се осушити без тога. Имуни смо на промају, дувај га бре.
Сећам се да смо десетак минута причали о вутри, о историји забране, какав је ту интерес фармафије да се то забрањује, и како је она фора да је то само улазница ка тежим дрогама само пропагандна фора. Јер у ствари јако мали број пређе на теже, огромна већина остане на вутри и не стекне навику... Па ево и ми, то мало што је било је баш било занимљиво, ефекат благ и пријатан, и то је било пре две године и отад ништа, ни не трудимо се да набавимо. Ту Драгана улети са причом како је нека мама нашла сину да је имао вутре па кренула да га напичкава и онда још испричала (бившем) мужу да га напичка и он, а овај ће „па колико је имао?“, „ма целу кесу, све сам бацила у шољу“, „јоој па могао сам то ја да издувам“... (после чујем да је то био онај колега из машинске, брат од стрица Г.М. из IV3)
Ракија је добро ишла, а и чашице су опет онај стари формат, оне ситније је, каже, успела већ да полупа. Флаша је била с њене стране стола, каже да је отишло скоро пола. Негде око треће сам се сетио да јој наоштрим ножеве, нисам одавно. Прасетину је наручила нешто од Битевића, он је сад власник оног јебарника ака преноћишта код бившег Багера, каже досад су били добри, сад већ и разносе, и сестра често узима печење код њих, а ово што су јој данас увалили, тако масно није видела у животу и шире. Па је окренула телефон и штогод им јебала матер, каже даће јој за фрај следећи пут. Оно, шгјз, није било нешто претерано масно, ал' она је то већ пробрала и избацила вишкове. После је било и лење пите с вишњама, ал' нешто у желеу, а било је и целих вишања унутра, нема оно да испада, баш добро.
Питамо како је прошло са лекарским мишљењем, оно од прошлог пута, каже „јао мани ме, послао ме да погледамо још креатинин, и задржали ме четири дана у болници, тако низашта, на инфузију да ми то среде. Тј могло је три ал' падало у недељу, онај мој на одмору, нема ко да потпише отпусну листу“. И признала је да је нога јебе управо откако се вакцинисала, јебо Фаучија и ко зна шта се све ту мамуљало, и тамо и овде. И ту смо се сетили свих за које знамо да су мандркнули брзо након вакцине, и испало је да сви знамо подоста њих. Утом Борчету зазвони телефон, јавља се Стрле из Ну Џојзија, махали му као. Борчетов унук је још који дан у гостима па се враћа, ал' полагао је нешто и одавде тако да је одрадио и тај летњи семестар и и даље има добре шансе да се огребе о неку бесплатну школарину или шта већ ухвати. Иначе, већ је заборавио да је хтео да купи Нинин бицикл, а фотку из марта је већ двапут обећао да ће да пошаље, па ништа.
Драгана нам је спаковала нешто прасетине за мачке, каже нема шансе да ће она то појести.
Разлаз био тек око два, добро смо поседели. Таксиста неки што нас је већ возио. Такси је нешто био поскупео пре неку недељу, а онда је власник удружења напросто дигао тарифу за коришћење диспечерског центра са 20 на 30000 динара месечно. Е сад ово није то удружење, ово је 611, ал' видим да и овај примењује фору, као заборавио да укључи таксиметар па се сетио тек на пола пута. Не знам колико је изашло тако, она је платила (рече после, 500 динара), ал' свакако ће да пријави, и преда пазара, мање него што је наплатио. Сналазе се људи.
Канда сам мало претерао са вином, и то не у главу, био сам скроз при свести, него ми се желудац нешто мало као бунио, сањао сам нешто као жгаравицу, ал' само сам се мало промешкољио и заборавио на то.
Уторак, 4. Преспавао поподне, уцрко се тотално до скоро пола шест. Таман на време да сам већ био увелико будан кад је звала Лена, Тања има нове бисере, „тата, опусти се“. Глође шаргарепу, покушава да једе жив батат, ма чудо. Милан је покуповао све, чекају ме кутије, само каже донгл са уезбеце на нормалан. Имам, а ни не треба [грешка, имам женски нормал а мушки це, овде би требало обратно, ал' такав сам већ добио са пуњачем], имам такав кабл за који не треба. У ствари, после ми паде на ум да су они обоје мековци, и за мека иду ти каблови где је уезбеце на оба краја, и да верватно немају појма да остатак света и даље троши уезбеа на крају према рачунару или пуњачу, а уезбеце на крају према направи - ено сва децина сокоћала, телефони и таблети, су имали такве каблове.
Добро, сад још да купим један разводник од бар три метра за леви, и држаче за полице, па кад у недељу то донесемо, да полако направимо и те полице. Ту ће морати добро да се одмери колико места ће да му треба, иза кутија су ти каблови које не бих баш да савијам много, а и кутије су бас рефлексне, треба нешто простора до зида иза. Е, не, после је био договор да не правимо полице, у левом углу је већ онај сточић, а десни може на наслон од кауча, више нема деце да се пентрају по њему. А и разводник се нашао, шиваћа машина и светло могу без њега.
Сад ме само занима да ли ће за ту картицу (ака миксету... штагод) исто тако одмах да се појави драјвер за линукс, као што је за пок. Штајнберга, или ћу морати да се сналазим.
Среда, скоро ништа, једино што нисам одолео па натакао прстење под објектив и кренуо мало да се зајебавам с тим. Сад, па ко зна кад... Ово је паук на терасним вратима, снимљен кроз стакло. Кроз стакла.
Четвртак, набавка. Зајебали се што баш сад идемо у Лидл, четвртком и понедељком им стиже роба, гужва је, ал' ајде, још умем да издалека спазим место за паркирање, није било страшно. Узели кафе, таман сутра треба да начнемо последњу теглу, једно празно пиле за пуњење, сос од соје. Па онда у Роду, тамо је нешто хладније него у понедељак, ал' је исто загушљиво. Узели само меса - мочинга и целу плећку, скоро 8 кила око 9500, није ни лоше, а кад је секла каже није убризгавана вода, нема да се цеди као из Мркшића.
Субота. После синоћне разоноде и пића смо лепо баш заспали, ал' ето надигло ме у шест. Скувао себи кафу, направио пар цигара, седео до седам, е спава ми се, ај назад. Ал' јок, устао опет у пола осам, готово. Сетио се да наватам шта још има од Мире Фурлан, ето има још један албум. Нешто касније наиђе нешто од зрењанинског бенда „Лила Дива“, ајд да видим има ли шта од њих... аха, има игрица за Спектрум... под три назива и у сваком стоји и Лила Дива. Биће да се бенд назвао по игрици, они су из осамдесетих ваљда.
Увече сам напросто пао у несвест, спавало ми се иако сам већ одвалио једну дремку после ручка. И преспавао сам термин, нисам звао дилера за дуван. Нећу да га дирам у недељу, значи у понедељак или да се сналазимо.
Недеља, наравно правац Београд. Точио у Ченти, никад скупље, 240 динџи литар дизела, ал' ајде, једном у месец ипо, нек иде живот. Док сам плаћао, приметим да ми је у џепу само та картица, а остала три комада пластике ко зна где су. Хмм... (пронашли касније - није било поред кревета, поред веце шоље, на фотељи, што су три места где умем да оставим шорц, не, нашла она у Јоди, испало кад сам вадио кључ). Моје место за паркирање ме чекало, и то пошироко.
Стан им је у омањем хаосу. Мајстор је завршио онај зидић између купатила и Ленине радне собе, цурило је штогод из туш кабине, сасушила се фуга у углу и пуштала воду па је зид влажио. Сад се то преуређује у комбиновану радно-дечију собу, Тањин креветац је већ тамо и спавала је ноћас у њему. Неки комади намештаја су већ у пролазу, за бацање. Да, реко, видим по сликама шта сте све имали, и од одеће и којечега, где вам то стане, ипак је ово само сто квадрата. Е, каже, само оставиш поред контејнера и нестане за пола сата, Цигани све однесу, уредно. Од ствари којих је хтела да се отараси али да их ипак архивира, дала нам је три цртежа, урамљена са све стаклом, породични портрети, деда, баба, родитељи... какви смо већ били пре шеснаест година. И огроман портфељ, формата а нула, са цртежима и другим радовима из 2010./11., док је ишла на припреме за академију.
Стомак јој је јако испредњачио, ал' је имала баш добру хаљину (нека, оставиће мами...). Пакет са звучницима је већ био спреман, и картица и каблови, све комплет. Једино сам картицу отворио да покажем Милану да сам добио опкладу са собом, уезбе кабл унутра је тачно какав сам очекивао, један крај по це стандарду, други класика... То само за Мека праве це на оба краја. А каже ти студијски звучници су увек и били илузија, то се миксује да на њима добро звучи матрица, а за издавање се премиксује тако да добро звучи на најпопуларнијем уређају те године - сад вероватно на слушкама за ајфон. После сам у упутству за њих нашао то исто из другог угла, каже да не треба много тинцати звучнике да ствар боље звучи, јер ће то да покрпи слабији снимак, а онда ће слушаоци да добију такав. Боље дотерати снимак, то се продаје.
Чврсто су одбили да обрачунају и узму паре, не не, ово кућа части. Па реко није да је као неко изненађење, наручио сам, ма не, нема везе, кућа части и тачка. Дообро...
Тања још није ручала, они су цео дан све штрпкали неку јучетину, па ајмо опет до Валтера, овог пута тротинетом. Добро га вози мала. Температура је била већ нешто подношљивија, само 36, а сад већ добро знамо пролазе кроз Кинески зид (како зову ту дугачку зграду у блоку 21) па смо добар део прошли кроз хладовину. Овог пута наручимо две чорбице и сомун, и наравно навалила је, сама кидала сомун и умакала у чорбу. Док смо чекали ћевапе већ је изгубила стрпљење и почела да трчка около, те одлучимо да кажемо да нам то спакују. И ту сад настане забуна - ја отишао до разносачког пулта да се распитам за нашег келнера, рече девојка тамо да ће му пренети, вратим се до стола, нема Тање. Нађем је пред пултом, била ми је код ногу док сам тамо био, и нисам је ни приметио. И онда је успела да изведе још две-три такве забуне док то није било спаковано па смо и кренули. И успут је покушавала да се завуче у сваки крш, у делу где пролазимо иза продавница и у бар половини мајстори нешто раде а страга гомилају шта треба да се баци, не вреди да се то односи сваких пар дана, то се ради кад заврше. Онда смо изашли на оно игралиште поред школе, и ту је испробала скоро све справе. Фали јој још пар сантиметара у ногама да би могла самостално да седне на љуљашку, или да научи да поскочи мало уназад... што ће свакако бити до пролећа. За повратак је било опет повуци потегни јер јој се није ходало, а није хтела ни да тера тротинет. Но, баба ју је убедила да стане на њега обема ногама, а она ће да је гура. То јој се свидело, ал' је одмах покушала да изводи и варијанте, па и ово да седи и да јој се пете дрљају по тротоару... што је потрајало једва десетак метара, јер мора стално да диже ноге и враћа их пред себе. Но, ово игралиште је само 100м иза њихове зграде, то је ту одмах.
Онда су Тања и баба појеле својих осам ћевапа („басице“), са некаквим белим сосом, а ја сам своје паркирао за кад стигнемо кући. Покушао бајаги да одремам, што је Тања ефикасно спречила, добио сам чак мало ногом по образу :). Попили кафу, Милан нам помогао да то све однесемо до кола. У повратку свратили до Мерета, имају киселе немају воде, ех.
Лена је, уз сву текућу фрку (од четвртка је и званично на порођајном, до нове године) заборавила да подсети Милана да сврати до суплементарнице, те сам остао на три капсуле таурина. Прећутни договор са собом је био да ако заборави, нека, прескочићу, трошим то од зимус, урадило је колико је могло, а с друге стране таурина има и у сардинама, може сад пауза. Сметња на оку је сад доста тања и, хм, пљоснатија - криви линије али им је пречник много већи, и немам проблем ни са читањем ни са вожњом. Кад се и моја драга сетила тога, рекла је ово исто што сам сад написао :).
А онда све то истоварили, па прво да вечерам, неће то ићи на празан стомак. Мојих пет ћевапа је било, ајде, њихов стандардни сарајевски рецепт, свака част мајстори, ал' сомуни... ма није то више оно. И мада сам рекао да их не умачу у тај претоп, и нису, ал' опет су били некако масњикави... ал' ајде, то још и да опростиш, није лоше док је свеже. Али сос, наводно љути... ужас. Није проблем што није љуто, као мало и јесте, за други основне, него што нису обесили идиота ком је пало на ум да помеша ајвар и павлаку. Не иде, одвратно је. Шта је следеће, сарма пуњена сладоледом? Једно парче сомуна сам жртвовао да о њега бришем сос са ћевапа па то некако појео.
А онда распакивање. Каже она „отворио си кутију са доње стране“. А гле, ма у ствари тако баш и треба, и наставим искусно, као некад кад сам вадио мониторе и рачунаре из кутија, заврнем све четири стране поклопца и изврнем кутију отвореном страном на под, па онда само дигнем кутију са тога, тако се најлакше вади. Сместио леви звучник на сточић, дао му струју, повезао његов кабл са картицом, и ајде пуш пауза пре него што склоним старе кутије. Баш онда зове Нина. Е добро што си баш сад звала, управо је требало да следи четврт сата без звучника, овако још имамо на чему да те чујемо. Код ње углавном ништа ново, добра вест је што нема вести. Треба да води Рају да га обује, дошло му је да пређе на нормалну обућу, досад је стално носио кроксаре и понекад патике... ма и сад ће патике. Санди изникао дупли зуб, ваљда тројка, и некако изгледају једнако, не знаш који је млечни а који стални. Овај нови је изашао нешто брзо, за два дана, није ни приметила док јој није било чудно како гризе.
Новост је да су Реин и Фрејс продали кућу и да су је већ испразнили, долази зет по њих и селе се на Флориду. Од као родбине у крају јој остаје само Ејмили, коју су видели укупно једном откако су се вратили. Она негде ту нешто ради, штавише не далеко од њих.
Онда сам скинуо старе звучнике, па прикачио и други нови. Тај десни је требало да иде на наслон од кауча али неће моћи, превелик је за то, падао би. Онда иде на полицу - померио сам плејстејшн даље. Све повезано, каблови посакривани, пали. И нуто чуда, све ради из прве. Доњи стиропор, наравно, остаје, само ми фали да ми најдужи зид у кући разводи басове, као што је испрва под под џејбиеловима. Наравно, одма се сетила подметања ћилима код Борчета... ех, то је био судар технологија.
Онда је звала Го па смо њу прву чули преко нових кутија. Код њих све океј, исто нема неких вести, осим што је сад Анита кренула да прави вицеве, сад ми баш криво што нисам запамтио. Стигло сутрадан, непреводиво:
- why shouldn't u trust stairs?
- cus they're always up to something
А онда сам частио што сам се поновио :). Слушали смо пробране ствари са наше листе, док се опет није појавио онај баг, кад покуша да свира четресосму са списка од четреседам... Шта, то још нисам исправио? Вратио на велику листу (где баг такође постоји, један је код, али се још није десило да натрчи на њега). Легли ваљда у пола три. Мораћу мало да прочитам упутства, нешто ми јако истиче средње тонове.
И ујутро скинем и та упутства. И нема ту много што већ нисам знао. Аха, нашао прекидач за високотонца, којим се бира да ли да му скида, не скида, или додаје два децибела на високотонац (од два килохерца навише), тај је био у погрешном положају. Ту и тамо на неким снимцима се мало прелива вишак око 1000 херца, можда је ово напросто нашло фреквенцију где је ова соба јака. Већ сам погледао шта би био добар еквилајзер, али сваки звучни систем на линуксу изгледа има свој, па прво треба да пронађем који ради код мене. Још ћу да узоркујем, чекам неки референтни снимак, да упоредим са оним што се сећам. Осим тога, ово звучи савршено - како сам се већ похвалио на олдвејву, десни звучник ми је упола даље и метар изнад левог (мерено папучама, ногу пред ногу) а и даље чујем средину тачно испред себе, и не морам да утишавам кад ми она нешто говори, а и на истој јачини се сасвим лепо чује и у жутој соби - са старим је пробијало тек понешто што би било гласније од пумпице за акваријум.
Дан углавном прошао у ручку (лагана говеђа чорба и подварак), поподневној дремци и преслушавању, а за вечери збрбољим опет попару од неумазаног дела сомуна од јуче. Отворио и неки голијски сир - оно што смо трошили је отишло на пицу прекјуче - и исецкао остатак буткице, једно јаје, све како иде... Ал' тај сомун квари, то што је масњикав није без узрока. Први пут да сам бацио мачкама пола попаре, досад бих увек појео све. Нису ми јасни, чорбица увек добра, ћевапи тачно они сарајевски, а од осталог једино лук нису успели да зајебу.
А онда је било крајње време да се набави дуван, пошто сам пропустио и петак и суботу. И онда никако да добијем дилера на телефон. И ресетовао и опет ништа, па пробао двапут са кућног, тамо бар добијем „тренутно не можете добити тражени број, покушајте поново“, аха а што имам сигнал да му звони, а? Пошаљем му онда поруку, и јави се он мени, ал' га једва чујем. Једва некако из трећег договоримо да се нађемо у десет. Десет до десет зове он на кућни, исто га јако лоше чујем, као да му је микрофон утишан на двојку. Управо смо издимили последње две цигаре. Одем, обавијем трансакцију, дођем, и кренем да имитирам јуришну трубу, „коњица је опет стигла тачно на време“.
Уторак, пробудио се бајаги гладан, у пола седам. Знам, проћи ће до пола кафе. Одем да оточим и сетим се да се нисам јуче измерио, ајде. Малко испод 81. Опа! Има више од годину ипо откако сам последњи пут видео сказаљку на том месту. Вратим се у кревет, ал' јок, не иде спавање, легао у пола два, хм, ајд опет на веце и да видим да ли сам сањао. Гле, нисам...
Спомиње се: 30-VI-2012., 19-VIII-2020., IV3, Анита Џенифер Бергер (Анита), Багер, буткице, Горана Средљевић (Го), Драгана Витас, Душан Старкић (Стрле), Ејмили Аквила, еос70, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Малиша Борковски (Борче), Милан Настић, МПСШЦ (машинска), Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), олдвејв, Остоја Чаковић (Столе), Реиналдо Аквила (Реин), Рју (Раја), Росанда Аквила (Фрејс), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Спектрум, Стенли Бергер, Тања Настић, тутифрути, ћевапчићи, чорба, шпајиз, на енглеском
3-VIII-2026 - 12-VIII-2026