Другог, правац Леснина, срео пар типова, један рече да су сви код леве зграде на камену (штагод да је, вероватно неки комад бетона што је требало да буде основа за нешто, или улаз у подземно склониште - никад изграђено, само комад бетона). Одем на Ружу, спазе ме издалека, вичу. Пређемо на сред травњака, неко донео грамофон на батерије. Чујем, први пут, "Дајте шансу миру" и, касније, "Мост преко мутне воде". Синглови, наравно - батерије! Онда ускоро крене нека олуја, права кошава у сред лета. Отрчимо у најближи подрум (где су сестре К. живеле... хм, зар нису оне до реке?). Испадне да су овде направили клуб, нешто као оно зимус само уљудније. Има струје, може музика значи, прави зидови и раван под и не фале степеници... Било неких гајби и сандука за седење, све покривено огромним комадима валовитог картона од кутија, могло је да се седи и на поду. Свуд постери по зидовима и прозорима, и то мало подрумских прозора је замрачено, а у новоградњи ионако никад нису чисти, нема везе. Неки постери су били лагана голотиња из Чика и Старта; била и Корни група из Илустроване. Позајмио сам Ленонов сингл на недељу дана и однео кући чим је престала олуја. Вратио се увече. Сви већ тамо - Драгана, Ренцика, Боса, Д.Г., и они од поподне. Весело, као права журка само без домаћина. Клуб, ето, да има где да се дође.
Слађа се вратила са мора петог, намргођена. Шетали смо мало, посетили Ивку и Чојићевог ћалета, који делује као супер тип (свеже удовац, истина). Сипао нам по вињак - попио сам пола чашице, на шта сам скроз заборавио. Изненадио сам се кад сам то прочитао 50 година касније, види види.
Седмог опет у клубу. Стигао око 19 и сви већ тамо, пред зградом. Већина је пошла у биоскоп, имали већ и карте. Ја нисам, а не бих ни ишао јер бих седео ко зна где, па сам остао са осталима. Ови одоше, таман кад је почела киша, па смо ушли. Слађа је прогорела хаљину, непажљиви пушач. Препуцавала се мало са С., који је био заузет љубљењем са Ренциком, а онда су ушла тројица одраслих, и гледају нас као да смо лопови.
- шта радите ви овде?
- склонили смо се од кише.
- какве кише?
- можда је већ стала, падала је кад смо ушли.
- јел ви живите на овом улазу?
- не
- онде идите у своје подруме
ја: - ја не могу
- што?
- немам подрум
- шта ти могу, ископај.
- то ће бити мало потеже...
- и шта чекате, ајде разлаз.
И није таква строгоћа како сам запамтио, добро што сам записао. Напољу се ко зна шта већ причало, да смо нека банда прљавих дрогоша, пијаница и ко зна можда чак и пушимо тамо доле... правимо оргије и ко зна шта. Видели смо раније њихове жене, завиривале су, што смо сматрали за непристојно, то је забадање носа у туђе животе, ал' навикли смо да смо вазда под присмотром. С. је себи у браду мрсио парафразу песме "што ниси порасла бар за главу виша", као "да си порасла за главу нижа, не би морала да се сагнеш", те смо тада затворили прозор да више не завирују. Није лепо шпијунирати. Онда су оне отишле по становима, покупиле мужеве из дремежа, или пре од теве дневника, било је прошло 19, испричале им све, целог магарца од оног комарца, и тако је то ишло. Док смо излазили, госпоје су гледале за нама. Боса је псовала наглас. Питао сам одакле нам уопште кључ. Кућни савет, мањина била против, само су нас чекали да нам напакују. Ренцика: "стојиш у улазу, најуре те, пређеш у следећи. Јебеш такав живот.".
Следећег дана, кад су она и Слађа дошле до мене, чуо сам да се прича да ћемо у ћорку, јер нема шансе да можемо било шта да докажемо, могу да нам прикаче шта хоће. Ушло у моду, неки одвише ревносни чувари могу да покушају да се подиче репризом лесковачког случаја (где је било дроге и чега већ, мада и то ко зна). Звонили су телефони, наводно имају списак свих који су уопште чули да клуб постоји, ко је имао кључ, ко је смео да улази, а Ренцика као благајник ће најгоре најебати. А ни то није добровољно, С. ју је наговорио.
Па смо се зезали на рачун ћорке, лицитирали колико ће ко да заглави... а онда отишли на Ружу, да чујемо вести. Ренцика је већ имала мајицу на попречне штрафте, спремна. Уопште, зезање и зајебанција, знамо да нисмо ништа згрешили, па ајде удри. Штета што су нас избацили, због оног што смо тамо радили. Е да бар јесмо.
Пуштена ђердапска хидроелектрана. Нема више пробних укључивања у 18:00. Кренула серија „Љубав на сеоски начин“, досад најгоре срање из кујне Лоле Ђукића и Новака Новака*. Телевизор код мене у соби, јебига, одох ја, боље да нисам ту. Можда их је мало вадило што се појављивала и Силвана Арменулић, ал' да је не знам како сисата... пева народњаке, иш бре.
Једне од тих вечери, извели су и одличну подвалу на средњој згради. Нема лифта, а ту је степениште застакљено скроз. Неко је донео, ваљда из Немачке, ролну широког селотејпа, што смо први пут видели. Кутија са осигурачима је у приземљу. Неко је све то поодшрафљивао, прво ове од звона, па од светла на степеништу, па насумице од станова, и уредно поређао на дно. И изашао. Тада је неко други прелепио све дугмиће за звона (није било интерфона, или бар никад није радио, а тек даљинско отварање није ни постојало... ал' су били ти дугмићи) и шмугнуо преко пута, где су се остали крили иза жбуна. Кад је неко први укапирао да није нестала струја у крају, јер виде светла напољу, и сишао да види шта је, почео је да заврће осигураче. И онда у неком тренутку ушрафио и онај за звона, па је звонило целом улазу одједном. Штета што нисам био ту, али тако су ми живописно испричали, вероватно Патак, као да јесам.
----
* Не, нису они, него нека друга двојица, али исто срање са истом екипом глумаца, Мија, Чкаља, Паја Минчић, Жика Главоња, Ратко Сарић, Живка Матић, Драган Зарић. Од целе те банде једино су ми Паја и Зарић били симпатични.
7-III-2020 - 14-I-2026