Јутрос видела зеца. Сфоткали смо га штогод. Мора да рије испод Јулишкине палубе. Бар смо заменили онај пацовски накот за пристојнијег глодара.
Покушао нешто да емајлирам Тозу, ваљда да сврати до мојих, нешто им сере машина, ал' одбила се порука, канда има нешто преоштар спем филтер.
Разболели се Нина и Ендер. Она има запаљење плућа, он астму са још нечим. Он нема здравствено, и ако се ускоро не врати на посао могао би да добије педалу. То је, каже, навукла од њега, јер је тамо пола радника болесно, ал' долазе тако на посао јер фирма не плаћа здравствено. А чек од плате му је на чекању у банци, паре лежу од недеље. Доктора је морао да плати одмах, и дао му је опет онај гори диуретик (а онај бољи је испао гори због погрешне дозе, (... 2 речи...) да би пола било довољно).
Неки наредни пут је успео да завири у монитор тамо на пулту, и видео на екрану, уз своје име, напомену да га више не пуштају код оног доктора што му је преписао обичан ласикс, који је скоро џабе, јер је и он Филипинац и сматра да не мора да олеши и земљака. Мора скупљи лек, не може то како ко хоће.
Прошле године је био прелом, тренутак кад су видео игре направиле више пара него филмови. Бар овде. Го завршила оних пар ликова што је имала да уради, па је добила да дотерује гардеробу на осталима. Расте резолуција, ваља водити рачуна и о ситницама, све се то види. То све, наравно, и кошта, па најебу ситни произвођачи који не могу да уложе толико времена, дакле новца. Њој, пак, Хозе ради обрачун повраћаја пореза. Ионако је књиговођа...
Каже да јој је изашла слика, али с леђа, у неком француском часопису за видео игре. Никако да нам пошаље примерак.
Читамо каква правила измишља светска трговинска. Па свет је најебао.
Нина покушала да да крв, као што је у средњој и на факсу. Добила одјебеницу, а као разлог пише „живела у Србији“. Одјеб вама, стоко. (датум је 28. март... па, преместићу ово једном)(јок, 17 година касније сам ово претворио у збирни чланак за март)
Осмог, посадила руже на травњак пред кућом. Посадили смо и једну шљиву, онако носталгије ради. Руже су се добро примиле, на њима смо наредне године установили да смо различито ћорави у носеве (њој једна мирише а друга не, мени обратно). Од шљиве, међутим, ништа. Кад смо је извадили, видели смо да није ни пустила корен даље од оне мрежице у којој је био.
Овде трава једва да је нешто кренула, тек тек, зелени се на доста места али нит има густину нит дужину, но ови преко свеједно већ бесомучно косе, ево већ други пут. Не косе они зато што треба, него да станари имају утисак да ту постоји нека служба која води рачуна о становима и да то што толико плаћају кирију није узалуд.
Двајздруги, причамо са Гораном. Ни овог пута је нисмо питали шта је тај мачак Феликс на столици иза ње. Те пластичне столице смо купили она и ја још у Орланду, да имају за терасу, и ето стигле су у Сијетл. Ал' та два мачја ока ми нису дала мира. И коликогод да сам нахватао ситопуца (screenshot), ни на једном се то не види, а стајало је тако бар два месеца, него тек на овом, где сам фоткао мониторе Фујицом.
Тек негде априла сам се сетио да је питам. То је неонска цевуљага на црном паковању, која за толико вири иза неке кутије. И још празнина око усправних пречки наслона делује као уши. Ето, а ми се месецима питали шта би то могло бити.
Током овог разговора је врхунац зезања са техником био кад је Лена звала (била је код другарице) да идем по њу, па сам прислонио слушалицу телефона уз микрофон од рачунара (види се десно на слици) да је Го чује, а Лена је чула Горану јер је глас из звучника (бар два су довољно близу) довољно гласан.
Иначе, вести из Сијетла - Рикардо је оздравио а за посао видећемо, диванила се са колегиницом из старе фирме и тамо је у току омањи распад, што је требало да буде готово за нову годину биће ево саће још само шест недеља. Њен последњи шеф тима тамо, који је покушавао да присвоји њене поене и углавном се најбоље трудио да се не примети како ништа не ради (а и не уме), је коначно добио шут карту. На овом послу, каже, песма - успели су да саставе добар тим, и већ се виде резултати, ликови већ сад много боље изгледају него у децембру.
Почео прелазак са .yu на .rs, за почетак држава регистровала гомилу својих.
Из преписке са ћалетом, прво о риби и месу.
Видимо да у јеловнику имате и рибу, што је добро, јер не мора меса да буде сваки дан. На крају и риба је протеинска храна, па чак је вероватно и сварљивија од неког меса. Интересантно да рибу купите на такав начин, на распродаји, а здрава је намирница, јер вероватно инспекција не би дозволила да уђе у промет.
[ћале је већ довољно заглавио у православље, чим рибу не сматра за месо - то црква дозвољава кад је пост, не броји се]
Рибу смо у ствари ретко имали, јер се деси да се осећа на муљ а и ко зна где је ухваћена и колико којечега садржи (жива, кадмијум и остало). Тилапија углавном изгледа добро - стварно смо трефили овог пута, ем има мало костију, ем је стварно испала одлична, ем је било пола џабе пола забадава, због тог закидања на мери, јер вероватно кад се отопи лед који се нахватао, буде неких 5-6% мање него што кантар покаже.
А овдашњој инспекцији можемо само да се смејемо, или да их тапшемо по рамену. Прво, нема сталног инспектора у кланицама, а ни кланице немају свог. Да ли ће редовно да раде претраге или неће, могу како хоће. Било је случајева да се појави ешерихија, а пошто су ситне кланице углавном нестале, или се свеле на услужно клање - а месо се онда обрађује и прерађује негде другде - једна каца са смешом за хамбургере може да садржи месо и од пар хиљада грла. Па ако је једно било заражено, цела транша мора да се баци... кад их ухвате, тј ако неко умре. Она прича да ће тржиште да среди све се у пракси своди на то да неће да потроше у производњи ни кинту на оно што им не доноси паре или што није обавезно по закону. А и за закон се исплати уложити у лобирање (тј подмићивање на легалан начин) па тако до дана данашњег нема контроле те врсте. Савезна санитарна инспекција има укупно 200 људи, а по државама ваљда још немају сви ни закон о инспекцији. Јефтиније је да ризикују и можда понеком исплате и одштету (ако родбина успе да докаже да је узрок баш месо) него да редовно раде анализе.
О муљању са запошљавањем, отказима итд.
Страда радничка класа. Најгоре пролазе радници при крају радног века, које после отказа, у тим годинама, нико неће да прими, јер траже млађе, а завод за запослење их држи на материјалном само две године, што није сваки пут довољно да дођу до пензије.
Овде је то само шест месеци, и кад видиш како се дувају да криза није баш толика, јер је ево незапосленост пала на само 4,5% - није него, број радних места се није повећао. Кажу "један број људи је изашао из радне снаге", што значи да им је истекло тих шест месеци и статистика их више не прати. Многи и не покушавају више да траже посао редовним путем него се сналазе и петљају.
На послу, уобичајено. Опет нешто треба да се чачка у КААРу, Ђианг тражи неки састанак па после одлаже јер је гужва, клиника из Норвешке тј Илке Бергерсен, тражи свежу верзију, Ник кука како Федс глави у избаченом одељењу у округу Марин, наша риба за везу у Аустралији каже да су одушевљени демом и одмах пита како стојимо са Анзардом (што је њихова агенција, као што су тај КААР, хфеа или Белрап). Биће ту посла и посла.
У ствари имамо и велику новост, у екипу нам долази Џорџ. Јан му је дванаестог послао поздравни имејл са упутствима за где шта како, те укратко кога имамо у тиму, а онда
Проблеми
1. Организација тренутно вазда жури са новим издањем јер клијенти хоће за јуче. Често не можемо да испунимо шта смо све обећали. Велик је притисак на развој Федса док се друге важне ствари не раде.
2. Због 1., документација заостаје. У ствари само они који раде на одређеним побољшањима знају шта је уграђено, а остатак тима често остаје у мраку око тога шта је, како и зашто урађено по одређеним питањима.
3. Као последица 1. одређени проблеми и багови прођу непримећени до клијената, што изазива позиве подршци које умеју да реше само они који су радили на томе.
4. Има много, много тога што чека а обећано је муштеријама што треба ускоро да се уради. Често те ствари чекају једна другу.
5. Понекад постоји неповезаност између програмера и остатка тима око тога шта значи уграђивање одређеног додатка и како то треба да се уради.
6. Стално подбацујемо у процени шта све треба клијенту да би почео да ради
7. не постоји стандардна демо база
8. не постоји протокол за тестирање
Изазови
1. Да свако издање иде као засебан пројект.
2. Кад треба да кажемо клијентима да ће да попричекају на нешто
3. Да се сложи документација за њих, као и нешто техничке
4. Да сви корисници дођу на исту верзију и издање.
5. Да постоје јасна правила кад треба да наплатимо клијентима одређене захтеве
6. Да све главе окренемо на исту страну.
5-III-2008 - 28-III-2026