05-IX-1999.

Отискујемо се у нови живот. Целе недеље сам терао фирмину ладу, након што сам безуспешно покушавао да убацим нови акумулатор у трабанта. Устали смо прилично рано, такав распоред. Ћале дошао да се поздрави... није била нека драма, а није ни лако. Па смо закључали кућу и дали му кључеве.

Возач комбија се појавио на време, па су с њим отишли девојке и пртљаг, а ја потерао ладу. Срели смо се испред капије код Палија, њему сам оставио кола. Он и Брља и Јоја су већ чекали, пошто сви живе ту на једва километар, вероватно су дошли пешке или их довезле жене.

На граници застој. Слоба је још 1995. увео таксу за излазак из земље, па смо онда због тога прешли са недељног на двонедељни долазак кући. Због таквих ствари сам и био узео ладу, да све то средим унапред, да на грани не губимо време. Рачунао сам да ће и момци исто тако, тј. да плате код куће и само понесу признанице, ал' јок, нису. Отишло је добрих 20 минута док су се они (и возач) изређали на киоску.

Нисам ни толико зарђо са мађарским. Док смо стали да попијемо кафу код Ходмезевашархеља или Кишкунфелеђхазе, већ сам био у форми. Није имала ништа против да наставим да подмазујем језик и напросто уживала у вожњи.

У Будимпешту смо стигли око подне, али нам је требао добар сат да нађемо улицу где је хотел. Паркирали смо негде на Лењиновом тргу, ту негде стаје бус који иде до хотела, и покушавали да се снађемо са мапом. Та улица је била посвуда, кривуда уз брдо, са неким улицама се сече двапут, а мапа је баш ту мало неодређена. Кренули смо отприлике према хотелу и након пар погрешних скретања спазимо бус који иде куд нама треба. На 200м пре хотела, стане бус, ми га обиђемо полако, узбрдо је... и онда викнемо возачу да стане. Видели смо да је из буса изашао Грег са великом путном торбом и бисагама за сакое преко рамена. Па смо га покупили и возили тих 200м до хотела.

Имали смо две собе - у мањој Грег и ја, у већој девојке. Онда смо се скупили доле у ресторану, попричали сви тако на гомили, а онда прешли у оближњи ресторан на велики ручак. Некакав гулаш од купуса, не баш добар, нешто су успели да сјебу, није то мађарска кухиња какву памтим, али је пиво ваљало. Тема разговора је била стварање Зиро Југославије, где је и возач учествовао као привремени орган будућег превозног одељења. Ковали су се велики планови, и гледало се и како да ту Аваи ућари. Штагод да одлучимо има да буде, напросто зато што смо Брља и ја власници 60% фирме.

Онда су момци отишли да пазаре па тутањ кући. Однели су дискове и књиге што им је Грег донео. И ваљда неке паре. Ми смо се мало излежавали по собама, па онда отишли с њим на вечеру у други ресторан, два-три ћошка даље, са добрим погледом на Пешту. Е ту смо се већ људски најели.

Нисам спаковао ништа за бријање. Ни не сећам се чим сам се дотле бријао, само да нисам много - бријао сам зону А и зону Б једном недељно. Грег је добио од свог авиопревозника неки комплет за бријање, частили га што му је авион каснио. Следовао му је такав третман јер се држао увек исте фирме и код ње скупљао пређене миље. Дао је то мени, јер је већ имао своју бријалицу. Истина, електричну, па не ради овде (јебига, 220V). Није уопште било лоше, трошио сам то месец-два.

---

Спомиње се: Аваи, Воја Марски (Јоја), Горан Стаковић (Брља), Грег Рубентал, Зиро Дистанс (Зиро), лада, Пали Бодор, трабант, на енглеском

1-XI-2012 - 31-X-2025