12-IV-2013.
Јуче смо купили нова колица за башту, са алуминијумским коритом, то неће да зарђа, то сам однео поподне. Она је отишла бициклом, јер је званично одустала од буса, најавили су полазак, ал' бус није паркиран. Онда дође један али од друге фирме, а ни не пише куд иде. Возач сачекао минут, ни врата није отварао, па отишао. Отишла до билетарнице да се жали, да јој врате паре, направила сцену, бацила им карту на пулт и отишла кући по бицикл. Носио дугу цев, фоткао роде.
У повратку свратимо до Матијевића, као успут нам је а треба нам нешто саламе и чега већ. Занимљива фасада, све у јаркоцрвеном и неке мачке се мувају около, што ме подсетило на оно из Еберга, кад око Мегдоналдса није било мачака, а код Грозног Артура (гирице и друга морскетина) чопор. Међутим јок, Матијевићу је то било ваљда последњи пут да смо ушли, претерали су са количином убризгане воде, код њих су чак и скупљи комади шунке гола вода. Леђна сланина има слој од 13цм меса, та свиња мора да је била као слон. Дајемо се у потрагу за извором доброг сухомеснатог, ово је индустријско ђубре горе него у тамоу.
Завршио бележење грешака у Федсу, спустио га из 6.0 у 5.3. Штогод смо у нереду, 6.0 радимо већ дуже од године, а 5.3 је као забатаљен, крпимо само шта је хитно, а додајемо из шестице само кад баш јако треба или се исплати. Има месец откако је 5.3 унапређен из „само хитне поправке“ у комплетну званичну верзију у Трезору. Сад се батргамо, шта прво поправити, у којој верзији...
Око 16:30 сам сео у сакса па за Клинцаид. Она је тамо одјутрос, бициклом. Кад сам стигао, била је негде назад у башти. Преобуо сам се, истоварио шта сам донео, и кад сам изашао из куће ето је Данка, зове нас на кафу. Зеки се вратио из болнице, на штакама. Имао је лудницу од путешествија - његова реума, комбинована са годишњом дозом кортикостероида, га је широм отворила за опаку инфекцију стрептококама, што су установили тек након десет узорака гноја и крви. Колена су му била страшно отекла, а који дан касније и лактови. Случајно су му пресекли и неку тетиву у прсту док су чистили гној.
Нашкљоцао сам се њихових гусака, рода и оџака.
Остатак дана сам косио траву и коров докле сам добацио, овим двотактним тримером ког сад зовемо шворценигер (испрва Шварценегер).
Остали смо да преноћимо. Овај последњи снимак је, неким чудом, успео, еос40 је извукао светло а рука је била мирна. Ова бела линија је антенски паралелни кабл од куће до летне кујне. Јер деда и баба су волели телевизију, кад им је већ син радио тамо, па да га гледају кад год могу. А Тодор је био уредник културног програма на румунском, на ТВ Нови Сад, што се углавном сводило на фолклор и ајде, понекад и књижевност (нпр жена Боже Чкуљића је била баш објављивана, и то поезија...), па смо затекли антенски кабл и у кујни и у дневној соби. Ко зна колико су телевизора имали.
Спомиње се: Божидар Чкуљић, Данка Димијан, Ененберг (Еберг), еос40, Јован Димијан (Зеки), Клинцаид, Нови Сад, саксо, Тодор Мирча, Федс, шворценигер, на енглеском
15-IV-2013 - 31-X-2025