После Кине, сад је на излету у Словачку. Да ми је знати зашто сам мислио да је то било наредне године. Ал' нашао сам печат у њеном пасошу.
Група с којом је ишла је била мешана, како је агенција већ наватала муштерија, али из инспекције је баш било њих доста. Препознао сам на фоткама неколицину, нарочито Стану Чопању.
За то време, у клаанци су девојке уносиле матичне податке у табелу купаца, и одмах упале у неприлике са шефом, који је ту негде стекао надимак (Њ, види 11-IX-1990.). Онако полуписмене, од школе су у просеку имале као положен дактилографски, дале по сто марака да их пусте. Јесу оне умеле да куцају, али им није требало препуштати интерпункцију и остале финесе текста. Већ око ове табеле купаца је кренуло лоше, није им ишло у главу како ради претрага (већ је постојао неки претходник catal6.prg, ваљда 2 или 3) и зашто назив мора да почиње називом. Убацивале су испред назива разне скраћенице, које улазе у пуно име фирме, и/или наводнике, а пошто наши „“ наводници не постоје у јускију, симулирале би то са два зареза и два апострофа, или чак тачкама и наводником... дакле ништа од претраге.
Срећом (на њихову жалост), Њ је то скапирао и терао их да се враћају и исправљају то. Било је плакања, изашао је на глас као строг шеф, мада у ствари није био. Због свега тога, и сто других ствари, често смо седели тамо сатима и, наравно, стизале су кафе. Кад проведемо скоро цео дан тамо (оно до 15:00) то је умело да буде и по три кафе, па су ми једном рекли „није за те шољ'ца, теб' треба чивилук, кеса и цевчица у вену“.
Проблем са кафом у Њујорку је што су то Босанци, пију танку, слатку и дугачку, да им траје. У клаанци је била јача, али и даље преслатка. Пређем се једном, па следећи пут тражим горчу, па још горчу, и не вреди, коликогод пута да објашњавам колико мало шећера, она опет слатка. Једном дигнем руке и кажем „без шећера“. Загледале ме као неко чудо, све испод ока пратиле хоће ли ми бити шта кад то кренем да пијем. А оно кафа најзад како треба. Прва код њих да ваља. Отад пијем без шећера. Шећер је сакривао толико укуса, да нисам престао не бих ни знао.
Отварао се Мегдоналдс у Београду. Две наше муштерије, млекара и ЛебарПром (у саставу Комбината) добили уговор да производе сир (неформатиран*) и земичке за њих. Добили смо и једно и друго да пробамо, још из почетних серија. Па јеботе. Сир је био гори од млекариног топљеног сира, који се иначе прави од шкарта и отпада од редовног сира, једино је било занимљиво што је био величине мале дискете и пакован у целофан. Земичка је била сунђераста и лепила се за зубе, што је свима било одвратно.
После сам видео да су се 100% држали произвођачке спецификације, то тако треба.
----
* што смо средили, в. 02-VI-1992., тако што смо турили један лист тога, са све целофаном, у малу дискетну јединицу, и откуцали „FORMAT B:“. Ова је детектовала да има нешто, завртела мотор, упалила лампицу, и пар секунди покушавала да с тим ради као са дискетом. Пошто није детектовала шта треба, престала је. Поваљали смо се живи, а отад свако за такав сир пита „а јел форматиран?“, нарочито би то Фефи, који је ово и извео, питао кад неко донесе двајс комада из млекаре.
27-II-2020 - 10-III-2026