Снег и није био тако велик, само је било незгодно стићи до школе и назад. У Змају се део од главног улаза до капије није чистио а имао је дигнут ивичњак, па би се накупио слој бљузгавице а моја обућа никад није била непропусна. Кад сам носио швеђанке (оне што се шнирају споља, на кукице), ноге би ми обавезно биле хладне и мокре.
Развио свој први негатив (који се загубио, нема га нигде, најстарији што сам нашао је од следећег лета).
Фото лабораторија је била у преграђеном дну ходника код последње учионице на спрату у новом крилу. Није било воде, јер су вецеи били на ближем крају ходника (као и кабинети за физику, хемију, биологију, те зборница, техничко и ликовно у подруму - тако су уштедели доста на цевима), па смо воду носили у кантама. Сала за физичко је додата док смо били у четвртом разреду, настављала се бочно из средине зграде. Пошто је морала да има свлачионицу са тушевима, закачили су је за већ постојећу цев од дворишне чесме.
Разне ствари из ове године:
На Лепенском Виру откривено налазиште из ко зна ког доба, ваљда бронзаног или и старије. То ће касније бити названо винчанска култура. Фотографије нађених фигура делују ванземаљски, а све су у истом стилу, жене су сисате и трбушасте, са овећим устима. Па ти дође да поразмислиш... колико је народа живело овде пре нас, шта се све овде догађало. Можда се ове године појавила фраза „кућа на царском друму“, можда касније.
Једнострано укинуте визе за туристе из свих земаља, фискална и кредитна владина политика доносе процват туризма у СФРЈ од 1961. и велики пораст животног стандарда на Јадрану. Ове године у земљи је било 37 милиона посетитеља, ушло је 12,3 милиона аутомобила. То смо видели летос. У ствари, први пут сам видео толико странаца, и страних таблица на колима, и чудних кола - астон марттина, алфа ромеа, симки, тополина, фијата 500 и мултипле, па згодних риба у минићима (мада, и британских габора), ма свачега.
У Пожаревцу основана фабрика "Бамби", производи Плазма кекс, јефтинију копију италијанског кекса Пласмон. С тим што се касније пронашло да та јефтинија копија није гора од оригинала, лик који је сложио рецепт је постао славан у струци, а Плазма се производи и данас.
У СФРЈ регистровано 106.705 нових камиона и путничких аутомобила; "Црвена застава" их је продала 52.000 (од чега су вероватно две трећине биле фиће) а запошљава 11.000 људи.
"Мушка вода" под Коњухом код Кладња. То су вероватно смислила два-три мештана, мало да им прође зима, мало да се развије туризам, била велика зајебанција неколико година, ал' је кренуо и посао, чак се извозило и у Немачку (мада је, према вицу, уз сваку цистерну ишло и пар момака, „резервни делови“). Никад није доказано да има било каквог ефекта, ал' плацебо углавном ради.
У Албанији забрањена религија - црквама, џамијама и манастирима се мења намена. Албанија некако делује као да никад није имала самосталну спољну политику - основана као италијански протекторат, после рата се увукла у источни блок док се нису попичкали, па је онда окренула на маоизам и била малтене кинеска испостава. А неразвијени, нема куче за шта да их уједе, и затворени, скоро ништа вести није стизало од њих, једино се знало да граде бункере на све стране, чак и по плажама. Код нас су се причали блентави вицеви о њима, нпр „дата ваздушна узбуна, узлетела оба авиона“, или „пао авион, погинули пилот и ложач“, „зашто албанска подморница излази свака два минута на површину - да веслачи узму ваздух“.
Ове године су се појавила кола - ситроен Дијана, предизајниран спачек, симпатичан и у суштини исти; Фијат 125, мало већа и боља варијанта тристаћа, који ће се код нас појавити неколико година касније, из Пољске; Москвич 412, који је постао скоро легенда јер је био чврст и релативно луксузан за те паре, имао га је теча Видоје и баш сам волео да седим у њему и чачкам којешта кад дођу, чак и касније кад смо већ имали гаражу.
домаћи филмови: "Буђење пацова" (никад нисам видео), "Скупљачи перја" (гледали у биоскопу), "Боксери иду у рај" (никад), "Нож" (никад), "Немирни" (никад, осим неких одломака мнооого касније), "Хасанагиница" (касније, на тевеу).
"Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ" је посебан случај пошто је био један од оних филмова о којима се много причало а није их било у биоскопима, бар не овде. Наравно, проблем није ни што је то Макавејев ни што је радња штогод бизарна, него што се у једној сцени појављује Ева Рас (август 1966.) гола на кревету, покрила пичку црном мачком. Но, видели смо то касније, седамдесетих, на телевизији, са све том сценом, и... а јака ствар, и око тога сте дизали фрку?
"Јутро" смо гледали у биоскопу на шећерани, запамтили смо реквизитерску брљотку кад се у кадру нађе лименка моторног уља са етикетом Ине. Еј бре, ово треба да се догађа 1941.
"Кад будем мртав и бео" сам напокон видео као матор, на рачунару.
"Празник" нисам видео никад, "Брезу" на тевеу (и није оставио неки утисак, нисам љубитељ трагичних патријархалних прича, то је за оне које треба преваспитати).
"Каја, убит ћу те!" је засебан случај. Сећам се да смо га видели на тевеу коју годину касније, са очајно лошим звуком, а тада још нисам разумео ни далматински како треба (то ће се исправити кад крене „Наше мало мисто“), а тек вишки... Е онда сам га поново погледао негде после 2020. јер сам запамтио да је опичен, и отад се мени тај филм зове „Каја, убит цу те“, јер тако говоре Вишани. Филм је претеча Фелинијевог Амаркорда и то за добрих пешес година, бар у делу где овај описује долазак фашизма на острво. Незаборавна реченица Антуна Налиса: „тражи сан ољо ди маслина, доби сан ољо ди макина“.
5-VI-2020 - 6-II-2026