(Ме) Али, нама треба некаква ограда око посланства.
Кушаш ме, или желиш нешто да ми кажеш, па не умеш? Према овом преводу што ми стиже , реч коју си употребила не значи ништа лепо. Одбрана од егбирка… разбојника ? Овде тога нема.
Ах, ограда као украс. Да унесемо нешто мало земаљских култура.
Да, спомињали сте нешто да већина ствари које украшавате потиче још из пећине. Оружје, грбови. У свему вам је нека борба. Још нисте одустали од борбе између себе. Знам, моћ навике, неколико хиљада година. Зенеја ми је једном причала вашу легенду о Брантенбергу, да се то место првобитно звало "брони бор", гранична шума. Одатле и ваше ограде? Можда можете покушати да донесете нешто тих обичаја и овде, али сумњам да ће се примити. Свеједно, ово са оградом неће ваљати, седи да ти покажем.
Шта?
Како би то изгледало.
Доживљавам благо замућење, нешто као онај нагли звук који ми се јавља у глави пре него што заспим. Некад је то као шум ветра згуснут у један тренутак, некад као испуштање свег жита из пуног џака на дашчани под, некад чујем прави електронски бели шум. Једном сам чак осетила и као да је нека играчка одскочила са стола и лупнула ме по челу. Овог пута није само звук - осећам то кроз целу лобању, кроз сва чула. Није непријатно, али ме је изненадило. Брзо се смрачује, па свањива, па опет сумрак, па бљескање дана и ноћи у убрзаном следу. Замишљали смо пут кроз време овако некако, али где му је опрема?
Зид је подигнут, јегон се заиста развија
брже него што би се из онако кржљаве саднице
дало закључити. Око њега буја неки чудан
коров, који није ту растао. Дрво се отима
и надраста и најижџикљалије жбуње. Крошња
се шири и прекрива и три суседна дрвета;
њима се суше понеке гране и постепено почињу
да изгледају јадно. Под јегоном се урушава
зид и нестаје. Уместо зида, појављује се
низ столова и клупа, дивно место за летње
пландовање у хладу. Утабава се и стаза кроз
траву; трава је неке друге врсте него што
памтим, нешто краћа и тамније зелена, рекло
би се да нагиње плавој боји.
Исти онај звук, још одсечнији него
први пут. Уздрмала ме нагла тишина после
њега - схватам да сам током овог путовања
стално чула неки хук у даљини. Као звук
пресипања песка, успорен неколико пута.
Ако вежбе из летачке школе нису омануле,
ово је трајало дамар ипо, и треба да смо
прешли тридесет
година.
Како си ово извео?
То ти је као са храмонзом, само усмериш мрагун на другу страну. После вратиш.
Нисам баш разумела.
Нисам ни очекивао. Да ли рибе уче да возе бицикл?
Да ли морам заувек бити риба?
Да и не. Можда би се могао направити рибљи бицикл. Невоља је што овде нема бицикла. Све је у теби.
Чекај мало. Ти си извео ову шетњу кроз време?
Могло би се и тако назвати, мада се никако не слаже са природом времена; није шеталиште.
Баш би ми годило лагано објашњење, али, шта је, ту је. Како то да сам ја све то видела, осетила, а овамо сам риба на бициклу?
Риба у стаклену, бициклиста те носио под мишком.
Могла сам испасти. Стаклено је могло да се разбије.
Управо тако. Бициклиста то никако не би урадио да није веома добро пазио на рибу.
А нема бицикла.
Постоји бициклиста. Можда је бољи израз,
"ходати по жици". Тако некако.