Имена на Ајтхату настају случајно. Прво
име дете добија како му га родитељи надену,
и остаје му за цео живот. Имена потичу од
свеколиког скупа сродних слогова, који
годе уху ајтхатском, и слажу се од њих мање-више
насумично. Објаснили су нам да родитељи добију
списак од педесетак могућих имена, те их
изговарају све гледајући у чедо. Одлуче
се за оно које им се свиди, или на које се
чедо осврне. То се име заводи у књигу народа
(коју у ствари нигде нисмо видели, и не знамо
у ком је облику - урезана, отиснута, замагнетисана,
упредена - њихове књижнице су свугде и нигде),
заједно са родословом, даном и местом рођења,
говором који одржи неко од гостију на слављу
и још ко зна којим све стварима. По том имену
га после проналазе кад треба за нешто -
кад наручи неку потрепштину, кад гласа,
кад се јавља некоме на далеко, кад умре.
Међутим, на то се име ретко ко одазива, мада
свако зна своје. Уместо правог имена, користе
нешто што смо нашли у својим архивама под
речју надимак . Опис овог појма, какав смо
нашли, доста добро одговара ономе како
се надимак понаша у ајтхатским заједницама,
уз неке разлике.
Ајтхаћани дају надимак неком свом, чини
се, без икакве намере, осим, можда, жеље
да употребе неку другу реч тамо где је неумесно
ставити име. Већина надимака настаје пуким
случајем. Ко сам себи измисли надимак, неће
му се примити, осим ако је јако упоран (али
онда никад не зна кад ће се наћи и други
надимак) или ако је погодио.
То "погађање" се подједнако односи и на
спонтано настале надимке
- неки опстану, неки не. У складу са философијом
ајтхатских језика, облик треба да одговара
садржају, дакле надимак треба да одговара
човеку. Степен подударности не одређује
нико посебан - једноставно, памти се или
се заборавља. Неки надимци се залепе отпрве,
неки се вуку данима док се не залепе, а неки
се забораве до сутрадан.
Кажу да на Ајтхату надимак иде десет
корака пре човека, а име сто корака за њим.