(Глехе, сусед) Драга моја, шта сам то пронашао
међу књигама које ми дадосте? Зар је то
могуће?
(Литха) На шта то мислите?
- Мислим на невероватну и поучну повест
о пушачким ратовима. Да се разумемо, знам
да су ратови неразлучиви од повести људског
рода, али то је све било тако давно, док
смо још били сви на мање од паршана једни
до других.
Дужи починак. Гледамо се. Не знам
шта да му кажем. Изгледа као да ништа не
зна, да је њихових двадесетак поколења
било довољно да се заборави све ружно из
заједничке давнине… а можда и није. Гледа
ме као да зна све, или не зна ништа јер му
је све јасно. Скупљам најбољу искреност
коју могу:
- Пушачки ратови нису ни били ратови. Писци
мало претерују, да би звучали важније. Није
било мртвих ни рањених, није се пуцало.
- Али чему све то?
- Како вама да објасним "продавање магле".
То је тако староземска ствар.
- Трудићу се да схватим.
Учитељско стрпљење. Свака му част.
Да не знам да су скоро сви овакви, помислила
бих да су нам заиста приредили "Потребкиново
село величине планете". Треба се сетити
ко
је то од нас рекао и зашто. Сви су тако болесно
љубазни и увиђавни, да мислим да бих пољубила
првог ко ме нагрди.
- Постоји ли код вас говор, у коме се прича
једно, а све се гледа да се не помене нешто
друго… у ствари и намера је да се скрене
пажња, да се уклоне радознале очи са главног
предмета, тако што се диже велика галама
око нечег споредног?
- Као кад пред кучетом машемо великом
коском, да не би приметио месо?
- Може. Тако некако, али подигните то…
на величину познатог свемира.
- Ко је у пушачким ратовима махао, а ко
је био куче?
- Махале су власти, а куче је био прост
свет. Јесу многи прозрели игру, али кад
год се причало о ручку, скоро сви, добро
де, кучићи, су много лајали о косци, а ретки
су гледали где је месо. Дуго, непојмљиво
дуго је трајало док кучићи нису схватили.
- Слика ми је јасна, али се бојим да наши
символички системи нису довољно подударни,
те да не бих криво схватио, опростите старцу,
о чему се у ствари радило?
- Велики послови прљају. Нема кајгане
док се не полупају јаја. Ако нећу ја, неко
ће други. Мега и мега таквих изговора за
уништавање планете за планетом. Нису биле
баш уништене, али до пуног процвата пословних
подухвата започетих на њима, нису баш превише
личиле на себе. Свуда су се продавале исте
ствари, чак не нарочито потребне, а људе
су подмукло убеђивали да их купују. Свуда
су се градили исти друмови, постаје, уводило
се исто писмо и језик преко домаћег, јер
је тако јефтиније, и све у свему порад вајде
великих твртки осиромашен је добар део
познатих светова.
- Шта ту имају пушачи?
- Они су били пун погодак власти. Власт
је била под паљбом јавности због оног што
се види - прљања и уништавања природе. Знало
се и ко крив за то све, и шта је по среди,
чије ђубре трује воду и земљу, и ко на томе
зарађује, и ко је потписивао дозволе да
се свака од тих тровачница подигне. Међутим,
кривци су били превише моћни, и превише
близу власти. Кад су прави кривци недодирљиви…
Бљесак изненадног разумевања у његовим
очима. Не слути на лепо, као да сам одала
неку своју ситну љигаву тајну, а није ме
замишљао способном за такве ствари. Хоћемо
ли остати добри суседи после овог?
- …тражи се жртвени јарац. Не знам шта је
јарац, а вероватно не знате ни ви. Мора да
се изрека држи већ килама, кад је упркос
томе знамо и ми и ви.
- Не бих се чудила да сте у праву. Пушачи
су били најбољи за ту улогу. Прво, од детињства
знају да пушење не ваља - тако се васпитавају.
Дакле, сами су спремни да одиграју улогу.
Њихова околина, опет, тражи такву жртву.
Навикла је да је има. Кроз рану повест човечанства
вуку се разни сојеви жртава - робови, кметија,
забављачи, послуга, Гебреји, Жипшани, себри,
све могуће мањине - које су у појединим
временима сви могли некажњено да злостављају.
Таквих времена није било мало - више је
векова кад се тако могло, но оних кад није.
Још није одрастао нараштај који не зна
правила те игре. Како су успостављене савремене
демократије и политика на разне начине
била принуђена на мекшу игру, такве ствари
су почеле да се уклањају, успостављена
су једнака права и жртвени сојеви су нестали,
укинути. Притиснуте, власти такву жртву
опет нуде, опет се оцрњује једна мањина
и ставља већини на нишан. Овог пута за све
су криви пушачи. Светина, жељна освете за
све своје недаће, а у неком мутном углу
своје подсвести свесна да прави кривци
стоје ван домашаја, једва чека да на неком
искали свој јед. Власти доносе разне законе,
забрањују пушење на разноразним местима,
док на крају не заоштре ствар тиме да је
"бити пушач" довољан разлог да вас избаце
из механе, да губите предност коју сте иначе
поштено стекли, да будете криви за развод,
да могу да вам упадну у кућу и провере да
ли пушите у просторији где има непушача…
свашта могу да вам ураде. Светина, зачудо,
чак и на местима где се закон увек писао
малим словом, одједном почиње да навија
за закон, и уредно пријављује прекршиоце.
Једина ствар која вам преостаје је да промените
табор или планету. На неким планетама су
закони… били блажи.
- Ви пушите?
- Да, кад зажелим. Мада, овде је ваздух
тако чист, а живи се тако мирно, да ми се
жеља ретко јавља. Не, не потичем са пушачке
планете, али мој деда је одатле.
Ово га је видно изненадило. Можда
би Ајтхат могао бити праузорак за оно што
се на таквим световима догађало, или је
све то још једном одиграна побуна на "Блајтију",
са рајем на пустом острву.
- Пушачка планета?
- А, видим да нисте прочитали све!
- Узнемирио сам се већ око половине, очекивао
сам да ћете ме умирити. Дотле нисам хтео
да читам даље.
- Десиле су се упоредо две-три ствари.
Под притиском закона против пушења, многи
су се људи окупљали на световима где се
пушење трпело. Не окупљали - досељавали.
И удруживали. Завичајна друштва, одбори
за притисак на законодавство, истраживање.
- Шта се истраживало?
- Ах, па рекох да су се некако осећали
као да раде нешто што не треба. Дим је ипак
садржавао неке штетне састојке. На страну
то колико су биле тачне оне приче о стварном
штетном дејству - ту су претеривали, свако
на своју страну, а независне истраге није
могло бити. Свако је био сумњив да навија
или ради за неку од страна. Пушачи су кренули
да направе нешкодљив дим.
- И то је решило спор?
- Не, решен је пре тога. Поставили су себи
за мету да направе такав дим, који ће задовољити
обе стране. "Задовољити" је значило да одбор
од по двадесетак најљућих пушача и непушача
седе у истој соби где се дими, и да ни једни
ни други не гунђају. То је на крају и успело,
када су се страсти мало охладиле, када је
поново почела да се цени трпељивост, и када
је добар део оних закона мало по мало повучен.
- Повучен?
Како су наши животи спетљани законима.
Сваки пут се саплетем о то њихово неразумевање
наших правних зачкољица. Зар је могуће
да су успели да забораве толике хиљаде
година предњачних случајева и претходних
закона, и направе нешто толико кратко и
јасно да га сви знају па чак не мора ни да
се записује? Сваки наш закон је изискивао
подугачко објашњење, и не само при првом
помену.
- Да. Како може да се измисли закон, тако
може да се измисли и да се он мења. То се
постигло на неколико начина - као прво,
пушачима је дозлогрдило да се толико лаже
о њима, па су нашли начина да лажи врло делотворно
баце њиховим творцима у лице, пред очима
целог света. Затим, изнели су и сакривене
ствари на видело - ко је имао највише користи,
а ко највише штете од тих закона. Најгоре
од свега, објавили су који су све пушачи
били најратоборнији против пушача, задржавши
себи право да се закони које донесу неће
односити на њих, будући довољно моћни да
спрече да се то сазна. То су све сазнали
уз помоћ многих непушача који су од почетка
били на њиховој страни. И то је, отприлике,
цела прича. После тога је следило право
еколошко законодавство. Било је и око тога
повуци-потегни, али пример "пушачког рата"
је опаметио добар део човечанства. Од тад
је тешко…
- "… продати рог за свећу"?
- Е свашта ћете научити од нас. Или ви
то бирате шта ћете научити?
- Нажалост, дете моје, морам да бирам.
Ова књига ће остати закључана код вас. Најлепше
вас молим да је не дате никоме; оно, не можемо
вас спречити да покушате, али боље немојте.
Врло лако вас можемо окружити зидом ћутања,
а нисмо ради да тако поступамо са гостима.
Овакве ствари, које су се код вас догађале
још колико пре два-три нараштаја, говоре
о томе колико је опасно пустити вас овде.
Вас петоро јесте чисти, држите своје у реду
и пазите на околину, али колико вас је таквих
на вашим световима? И мањим стварима треба
по тридесет покољења да се забораве, а камо
ли вековној навици да се тако лако почне
прогањати, или у име неких сумњивих нових
права газити вековима утврђивана стара
права.
- Јасно је све то мени. Често се стидим
рода свог. Тамо сам рођена, не вреди да бежим.
Куд год да одем, моје ће за мном. Боље да
останем, па да побољшавам колико могу.
- А опет пише да си се јавила добровољно…
слаже се и то. Хајдемо на вечеру, па да ми
после објасниш шта су вам у ствари ти "закони",
кад већ толико не можете без њих.
Осећала сам се блесаво. Уосталом,
колико су ти пушачки ратови створили мене?
Нисам учествовала у њима, рођена сам довољно
касно. Имала сам утолико везе са тим, што
сам једном нашла архиву где сам ископала
доказе да гондвански старинци нису изумрли
од пушења, него од болештина које су им
донели посланици добре воље нових господара.
И од метка и од секире, наравно. Уосталом,
пушили су коју стотину година пре него
што је остатак света за то чуо, па их је
опет било сасвим довољно да дочекају тај
свет кад је дошао да их пљачка.